Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Živ je Milo…

MediaSfera

 

 

 

Dođe i prođe zvanična poseta predsednika Republike Crne Gore, gospodina Jakova Milatovića, Republici Srbiji i njenom predsedniku, gospodinu Aleksandru Vučiću. Čekali smo je sa nestrpljenjem i nadom da će biti… pa… manje zvanična.




Elem, poznato je da je usled višedecenijske vladavine Mila Đukanovića Crnom Gorom i mnogih spornih, da ne kažem i neprijateljskih poteza tamošnjih vlasti, došlo do udaljavanja naših bratskih zemalja i ozbiljnog pogoršanja položaja Srba u tom delu Balkana. Kad je napokon dojadio i Bogu i (svom sopstvenom) narodu, smenjen je, u dve rate: najpre je izgubio parlamentarne a onda i predsedničke izbore.

Ponadasmo se svi, a zarad opšteg dobra, da će, uz globalno otopljavanje koje nas sve jače zagreva svake godine, otopliti i odnosi nekadašnja dva oka u glavi, Srbije i Crne Gore. Eee! Nije baš tako krenulo još od Vlade Zdravka Krivokapića, prvog pobednika nad Milovom klikom. Tuc, muc, u suštini nikom ništa. Ode Zdravko, dođe Dritan Abazović, od kojeg, objektivno, nismo mogli da očekujemo bitne korake u savladavanju jaza između dve zemlje. Naposletku, u predsedničku fotelju zasede mlađani Milatović, po nacionalnosti Crnogorac. Ode Milo k’o da ga nije ni bilo. Važi, važi!

Normalno i očekivano, Jakov je, kao prvi čovek jedne članice NATO pakta i istaknut borac za prijem iste u Evropsku uniju, posetio je najpre Brisel i zvaničnike navedenih vojnog i ekonomsko-političkog saveza. Bronzana medalja pripala je Srbiji, što bi trebalo da bude divna stvar. Možda i jeste. Ali, možda i nije. Jer, cilj posete je bio, po najavi samog Milatovića, jačanje političkih i ekonomskih odnosa dve države i unapređenje regionalne saradnje, sa fokusom na potpunoj normalizaciji odnosa sa Srbijom kao važnim ekonomskim partnerom.

Iskreno, takva uvodna priča mi se nije ni najmanje svidela. Imamo mi mnogo važnih ekonomskih partnera, ovakvi ili onakvi odnosi sa jednim manje-više i ne znače mnogo, naročito ako je ta druga strana ekonomske snage Crne Gore. Ali, nemamo mnogo braće. To je mnogo bitnije od poslovanja. Jer, posao ide gore-dole, ali krv ne! A imamo li mi, možda, braću u Montenegru, a da nisu iz redova srpskog naroda? Ako imamo, onda ni po jada. Ali, ako nemamo, kakav će biti položaj tamošnjih Srba i posle odlaska Đukanovića? Hoće li im biti omogućeno normalno zapošljavanje, na primer, bez brojanja krvnih zrnaca? Šta će biti sa ishitrenim priznanjem kosovske nezavisnosti, pogotovo sada, u vreme obnovljenih strašnih pritisaka na naš narod koji se svakodnevno odigravaju pred očima nezainteresovanog “civilizovanog” sveta? I tako dalje, i tako dalje…

Naravno, mi ne znamo kako je tekao razgovor šefova država iza zatvorenih vrata. Možda je i dogovoreno nešto dobro. Ono što mi je zasmetalo posle njihovog susreta jeste, primetna ali ne i primerna i primerena, hladnoća u izjavama obojice. Gledao sam njihovu zajedničku konferenciju za novinare, vraćao snimak, čitao izveštaje u raznim novinama… Utisak mi je ostao isti kao tokom direktnog prenosa: klasičan raport posle poslovnog sastanka, ni manje ni više od toga. Vrhunac emotivnosti bio je kada je srpski predsednik rekao da je Crna Gora važan partner i zbog tradicionalne bliskosti dva naroda, a crnogorski da će polaganjem venca na Spomenik neznanom junaku na Avali odati počast zajedničkoj istorijskoj borbi Srbije i Crne Gore te da su građani Srbije pomagali Crnoj Gori. Baš se raznežih i umalo ne zaplakah!

Da nije tužno, bilo bi smešno. Negde u isto vreme, američki vazduhoplovni vojni ataše ode sa službe u Srbiji, žena, potpukovnik, a na odlasku otpeva himnu “Bože, pravde” tako tačno i iz srca da nisam mogao da verujem (naravno, Amerika nam nije prijateljska zemlja, još od kraja vladavine “ćopavog Zagorca”, preko bombardovanja i otimanja Kosova, sve do danas). A braća iz Srbije i Crne Gore se pozdraviše kao dva tenisera koji se ne podnose, posle meča, preko mreže, bezmalo okrećući glavu jedan od drugoga. Nažalost, kvrgava, otrovna biljka iznikla iz semena razdora posejanog tokom vladavine prethodne garniture u Podgorici postaje sve veća i baca sve veću senku na odnose dojučerašnje braće, pa daljih rođaka, pa komšija, na kraju, evo, ekonomskih partnera. Živ je (politički) Milo, umro nije, dok je Crne Gore i Srbije!

Odoh sad da gledam vimbldonsko polufinale i našeg Noleta, momka koji na najbolji način spaja Srbiju, sa sve Kosovom, i Crnu Goru. Svaka mu je ka’ u Njegoša! A u ruke Novak Đokovića biće svaka lopta ubojita!

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.


Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .