MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Nikada nisam mogla da opravdam ljude koji vode dvostruke živote.
Nikada nisam mogla da razumem da su pred nekima jedno, pred nekima drugo. Nikada nisam shvatala da su kod kuće u svoja četiri zida jedna osoba, a van te kuće neka potpuno druga osoba. Nikada nisam mogla da opravdam muškarce ili žene koji van kuće i porodice imaju neku drugu osobu.
Nikada nisam mogla da razumem kako neko može da vodi dvostruki život, a danas moglo bi se reći da na neki način i ja vodim dvostruki život.
Zapravo, možda se to i ne može nazvati dvostrukim životom, možda bi bi bilo ispravnije reći jedan dan sam dobro, drugi nisam. Možda bi se moglo reći da idem iz krajnosti u krajnost, od sjaja do očaja.
Kako god to nazvala, verujem da nisam jedina koja se nalazi u toj situaciji.
A situacija je sledeća – masovne tragedije koje su se dogodile su jako uticale na mene.
Uticale su tako da sam dugo bila šokirana, tužna, besna i uplašena u isto vreme. Kako je vreme počelo da prolazi nestale su suze, ali su emocije ostale. Želela sam da fokus sa tih tragedija pomerim na neke lepše stvari kako bi mi bilo bolje. Ali izgleda da nema lepših stvari, fokus sa tragedija sam preusmerila na naše društvo i onda uvidela još jedan ogroman niz problema našeg društva koji se sve više povećava – inflacija, propast svih institucija i sistema – zdravstveni sistem u kolapsu, obrazovno – prosvetni sistem kolabirao, službe za socijalni rad ne brinu o deci, sigurne kuće ne brinu o onima kojima je potrebna sigurnost, a pored svega toga tu je i odbijanje čelnika da prihvate svoju odgovrnost, odbijanje političara da rade u najboljem interesu građana, korupcija, spletke i razne druge malverzacije su na svakom ćošku.
Problemi, tragedije i nesreće koje su zahvatile naše društvo uticale su na mene tako da se ljutim na sebe kada uživam, kada se nasmejem, kada ne razmišljam o društvu, već o sebi.
Svakog vikenda šetam zbog nastradale dece, zbog strepnje za buduće generacije i zbog nade da će naše društvo i naši sistemi ozdraviti i promeniti se na bolje. Šetam uz pesmu EKV-a: “Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude, ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu nasu decu…”, a onda ostatak vikenda nakon što progutam ogromnu knedlu tuge nasmejana sam, uživam u čitanju, družim se sa prijateljima i sa dragim ljudima.
I onda, najčešće, osećam veliku grižu savesti, jer sam nekim danima tužna, besna i nesrećna, a onda nekim drugim danima budem srećna, nasmejana i spokojna.
Verujem da nisam jedina koja tako živi u poslednje vreme. Zbog tako različitih dana, zbog nesreće i sreće, zbog besa i ljubavi, zbog očaja i sjaja, zbog odlazaka iz jedne krajnosti u drugu, zbog odlaska iz tuge u sreću, zbog odlaska iz jedne šetnje u drugu kažem da živim dvostruki život. Jedan je onaj u kom sam totalno izolovana od spoljnih uticaja, od društvenih problema koji jesu i moji problemi, a drugi život je onaj u kom sam prisutna i šetam sa svojim saborcima i saborkinjama za nastradalu decu, uništeno društvo i razorene sisteme.
Šetam poznatim beogradskim ulicama sa ljudima koje i ne poznajem zarad zajedničkog cilja, zarad boljeg sutra, ali isto tako šetam i neke druge šetnje sa mojim ljudima.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar