MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Godinama unazad, sa raznih strana u Srbiji, moglo je da se čuje kako su naši ljudi pali u nekakvu apatiju, kako su nezainteresovani da učine išta da se poprave slabe tačke u ovdašnjem društvu, da konačno krenemo napred. Ne ka evroatlanskim integracijama, ne ka pridruživanju Evropskoj uniji i sličnim pričama u vezi sa kojima nas već decenijama vuku za nos, već ka nacionalnom napretku “za internu upotrebu”.
Onda se dogodio nezamislivi, tragični početak maja, sa dva užasavajuća masakra nad decom i omladinom o kakvima smo vesti dobijali samo iz dalekih krajeva sveta i naivno mislili da to nama ne može da se desi. Posle početnog šoka, tuge, opšteg nervnog sloma i zbunjenosti, narod je počeo da se budi i traži odgovore na mnoga i pitanja i odgovornost mnogih državnih institucija i službenika.
Ne želim da budem general posle bitke i pravim se naknadno pametan i sudim o tome da li su neki ministri, direktori i drugi u lancu realno, moralno ili politički krivi za tragediju koja je mnoge porodice večno zavila u crno a svima nama raspalila šamarčinu od koje obraz nikada neće prestati da nam bude crven. Ono o čemu želim da kažem koju jesu protesti koji su ubrzo posle ubistava počeli i traju, najpre u Beogradu, a potom i širom Srbije.
Desetine hiljada građana nezadovoljnih stanjem u zemlji ustali su iz fotelja i izašli na ulicu. Jednom, dvaput, triput i ko zna dokle će. Neorganizovani u tehničkom smislu, šareni u političkim stavovima, ali jedinstveni u želji da se nešto promeni nabolje. Ometanje saobraćaja blokadom ulica i autoputeva možda i nije najsrećniji način za iskazivanje nezadovoljstva i zahteva za konkretne poteze vlasti, ali tako je kako je. Nije to ni najbitnije. Kao što nije najbitnije ni to što se sve više kao vođe protesta nameću političke stranke i lideri koji pokušavaju da poprave svoju poziciju u biračkom telu i pripreme se za izbore kojih će sigurno biti u dogledno vreme. Političarima je sve politika, pa je njihovo ponašanje sasvim razumljivo.
Najbitnije je to da su mnogi naši ljudi, napokon, izašli iz apatije, skočili na noge lagane, izmarširali na ulice i svima stavili do znanja da nisu zadovoljni vođenjem zemlje na ovaj način ili makar u izvesnim oblastima. I to se niti treba niti sme posmatrati kao neprijateljski akt prema bilo kome. To se mora shvatiti kao čin kojim su oni jasno pokazali da im je bitno šta se i kako dešava sa državom. I blago njoj kad ima takve građane! Kad ima ljude koji su spremni da izađu iz zone komfora i upere prst u ono što im se ne sviđa, za opšte dobro. Mnogi od njih su učešćem u protestima gurnuli nekome taj prst u oko i rizikovali svoj mir i još ponešto. To se mora poštovati, jer se u Srbiji hrabrost uvek poštovala!
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar