Književnost Putovanja

Umetnost putovanja: Kazablanka, duh kolonijalnog vremena i spoj sa arapskim nasleđem

MediaSfera

 

Tekst i fotografije: Ivana Dukčević

 

 

Kada su nakon Lisabonskog zemljotresa srušene i kasnije ponovo sazidane, ulice centralnog dela Kazablanke postale su čudesna mešavina arhitekture bivših portugalskih, ali i španskih – karipskih kolonija latinske Amerike, mediteranskih luka, čak delom podsećaju na kvartove elegantne Galate, na obali Zlatnog roga u Istanbulu.




Zbog uloge Kazablanke kao centra nekadašnje francuske kolonije, u gradu provejava duh kolonijalnog vremena i čini svojevrstan spoj sa arapskim nasleđem, Art Nuvo stilom s početka XX veka i modernom mediteranskom novogradnjom. Najveći i najmnogoljudniji grad Maroka sa zvanično oko 4,5 miliona stanovnika (nezvanično – preko šest), ujedno je i najveća luka u zemlji i druga po veličini u severnoj Africi.

U Kazablanki se nalazi i jedna od najvećih veštačkih luka na svetu, podignuta tokom francuskog protektorata nad Marokom u prvoj polovini XX veka (1925-1956). Nalik ostalim gradovima na marokanskoj obali Atlantika, i Kazablankom su u Doba otkrića dugo vladali Portugalci koji su grad i osnovali kao “Kazabranku”. Kasnije, španski trgovci koji su ovde dolazili prozvali su je istim ali španskim nazivom, koji se koristi i danas. Interesantno je da i današnji, arapski naziv grada ima isto značenje – “bela kuća”. Za njene stanovnike, Kazablanka je danas jednostavno i skraćeno samo – “Kaza”, kako je najčešće nazivaju.

Grad koji je na izvestan način neobično nalik francuskoj luci Marsej, zidali su i Francuzi nakon što se 1925. njihov ratni admiral sa flotom iskrcao na ovom mestu i odlučio da u Kazablanki uspostavi mornaričku bazu. Mesto od nekoliko hiljada duša ubrzo je postalo komercijalni centar i ostalo sve do danas. Ipak, na obodima ovog trgovinskog i bankarskog centra Maroka, sa najvećim prilivom stanovništva i najvišim platama u državi, u predgrađima se nižu kartonska, ili preciznije – limena naselja siromašnih stanovnika pristiglih iz ostatka zemlje koji su ovde došli trbuhom za kruhom, u potrazi za poslom i boljim životom. Ukoliko i nakon dvanaest godina boravka u ovim straćarama ne uspeju u nameri da se domognu boljeg života, prema marokanskim zakonima stiču pravo da tu i ostanu, zauvek.

Najčuveniji, najnoviji simbol Kazablanke je peta po veličini na svetu Džamija Hasana Drugog, otvorena za posetioce 1993. godine. Zidana novcem dobrotvornih priloga imućne marokanske dijaspore, džamija ima najviši minaret na planeti (210 m) i jedina je na svetu sa rotirajućim krovom teškim nekoliko desetina tona koji se otvara tokom specijalnih prilika – u vreme molitvi za vreme najvećih verskih praznika. S obzirom da je van molitvenih sati država džamiji dodelila ulogu kulturnog centra, jedina je muslimanska bogomolja Maroka koju mogu da posete i stranci, nemuslimani…

Iako nismo pasionirani ljubitelji legendarnog filma “Kazablanka” (“Casablanca”) iz 1942. godine – ljubavne priče u osvitu Drugog svetskog rata, sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama, kao i mnogi pre nas nismo odoleli da zavirimo u čuveni Rick’s Cafe. Na severozapadnom izlazu iz medine – najbližem moru, kraj mirnog trga u zelenilu, okruženog visokim palmama, nadomak glavne saobraćajnice kraj Atlantika u jednom od starijih gradskih zdanja smestio se istoimeni kafe, koji evocira uspomene na čuveni film….

Još o Kazablanki i o Maroku, čitajte u knjizi “Umetnost putovanja II”

 


Tekst i fotografije deo su knjige „Umetnost putovanja II“ i  internet stranica „Umetnost putovanja“ i  zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.

Knjigu „Umetnost putovanja II“ možete naručiti OVDE


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .