MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Počeo je raspust.
Doduše samo nekima.
Neka deca nisu čula školako zvono za kraj časa, jer im je nepravedno život oduzet u njihovoj OOŠ “Vladislav Ribnikar”.
Nekoj drugoj deci je raspust ipak počeo.
Uživaju sa roditeljima, sa bakama i dekama, sa drugovima i drugaricama.
Neka deca se igraju školice i preskaču lastiš. Neka voze bicikle, rolere i skejtove. Neka deca igraju tenis, udaraju reketom lopticu o zid ispred zgrade. Neka deca gule kolena trkajući se sa vršnjacima u ulici. Neka deca tapkaju košarkašku loptu, a druga pimpuju fudbalsku.
Nekoj deci raspust još nije počeo, ali hoće kroz par dana čin završe sa polaganjem mature i upisivanjem u srednje škole.
Nekoj drugoj, malo većoj deci, raspust takođe nije počeo, a nije zato što oni još uče i pripremaju se za prijemne ispite na fakultetima koje žele da upišu.
A onoj najstarijoj deci, odnosno mladima, tj. nama studentima raspust nije ni na vidiku zato što su sada ispitni rokovi i moramo da sedimo, učimo i da izlazimo na ispite. To i radimo.
Znam da sve moje kolege sada sede i uče. Neke kolege piju kafe da bi ostali budni, neke druge pak posežu za energetskim pićima, a neke treće kolege se uzdaju u suplement “Ginko” koji je dobar za pamćenje.
Težak je ispitni period svakom studentu. Težak je i fizički i psihički.
Učimo, nespavamo i nejedemo, glava nam pada, nemamo snage ni za šta, nismo sigurni u svoje znanje, strahujemo da li ćemo pasti ili položiti. Ipak, sve to olakšava saznanje da nismo sami i da nismo jedini koji kroz sve to prolazimo. Znamo da i u drugim studentskim sobama svetlo gori do rane zore. Znamo da su i u drugim studentskim sobama markeri i knjige svuda.
Pre neki dan sam bila kod drugarice u stanu kako bismo učile zajedno. Spavalo mi se, bilo mi je teško da se skoncentrišem, stalno sam zevala, zadnjica me je zabolela od sedenja, noge su mi otekle od istog tog sedenja, bežao mi je fokus, imala sam podočnjake i jako sam bila umorna.
Uprkos svemu tome, neviđeno mi je značilo to što sam kraj sebe videla ljude koji su takođe umorni, kojima se takođe spava, koje takođe bole i leđa, i noge, a i zadnjica od sedenja.
U tom stanu, za trpezarijskim stolom sedele smo moja drugarica i ja i učile. Nedaleko od nas, u dnevnom boravku, sedela je njena mlađa sestra, koja je takođe student i koja je učila čitajući zbornik akademskih radova na laptopu. U sobi moje drugarice sedela je naša zajednička drugarica i koleginica koja je spremala neki drugi ispit.
Jedan stan, a u njemu u tom trenutku četiri umorna studenta. Ko zna koliko je još studenata u toj zgradi?! Ko zna koliko je još studenata u celom gradu?! Ko zna koliko je nas koji dane i noći provodimo nad knjigom ne bi li sutra imali zvanje i znanje. Ko zna…
Nije ni važno koliko nas je, važno je samo da znamo da nismo sami, važno je samo da učimo i da u ovoj borbi uspemo. Najvažnije je da uložimo nadljudski napor i trud u učenje da bismo položili ispite i ostvarili svoj cilj.
Kolege, srećno na ispitima!
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar