Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Kruna

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

Kao što sam želeo i očekivao (i najavio prethodne subote), kao što je želeo i očekivao čitav naš narod, dvojica trenutno najistaknutijih predstavnika Srbije u svetu, teniser Novak Đoković i košarkaš Nikola Jokić, krunisali su svoju karijeru i konačno potrdili i najnevernijim Tomama da su sami na vrhu. Čini mi se da nismo svesni koliko je veliko sve to što oni rade, za sebe, naravno, ali i za sve nas, koliko smo srećni što živimo u njihovo doba, što imamo priliku da se radujemo zajedno sa njima i njihovim porodicama.




Novak Đoković je po treći put pobednički izgazio šljaku centralnog terena u Parizu, ćušnuo na stranu Španskog bika i postao usamljenik na vrhu muškog tenisa, i trenutno i istorijski. Osamio se tamo sa osvojene 23 gren slem titule, uz sva druga dostignuća koja iza toga slede, kao što je broj nedelja na prvom mestu ATP liste i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Verujem, osvojiće još par najznačajnijih pehara, nije ovo konačna brojka. I ako nisam u pravu, opet dobro. I da sutra okači reket o klin, već je uradio dovoljno da ostane Broj 1 doveka.

Možda će doći neki novi klinci koji će prevazići njegovu statistiku, ali niko i nikada neće do toga stići savladavajući konkurente kakve je imao Novak: Rodžera Federera i Rafaela Nadala. Teško je da će se ikada ponoviti situacija da se za naziv najvećeg svih vremena bore trojica tako dobrih igrača, istovremeno i godinama, bezmalo dve decenije. Obeležili su svoju eru, ali i budućnost tenisa, Novakov uspeh je praktično nemerljiv i nedostižan. Sporta radi, biće lepo i zanimljivo kada dođu mladi lavovi i zauzmu teritoriju širom sveta, na svim terenima i podlogama. Ali, pored toga što još uvek nije rekao poslednju reč, Nole je postao kralj tenisa zauvek. Uzaludna su osporavanja, mržnja i sve ružno što mu priređuju oni koji ga ne vole. Jedinstven je i nenadmašan. Hvala mu što je proneo slavu srpskog naroda i učinio da budemo ponosni!

Hvala na tome, ništa manje, i Nikoli Jokiću, trenutno najboljem košarkašu na svetu i šampionu NBA lige. Doveo je Denver Nuggets tim do prve titule, stavio šampionski prsten na ruku i potvrdio svoju (sada već višegodišnju) dominaciju u igri pod obručima na mestu njenog nastanka i najvećeg kvaliteta. Od mnogih osporavan, baš kao i Novak, drugi srpski Joker, dobrodušni div iz Sombora, izmenio je košarku. Njegova i igra njegovog tima su nešto što nije viđeno u istoriji ove igre, potpuno drugačije od standarda.

Njegove brojke su impresivne, ali je još impresivniji njegov značaj na terenu, njegov autoritet, moć da pokrene i podigne saigrače na viši nivo, poverenje koje u njega imaju i oni i trener Majkl Meloun, lakoća sa kojom rešava situacije u igri, strpljenje s kojim podnosi batine koje iz večeri u veče dobija od rivala nemoćnih da ga zaustave. Napravio je čudo i pretvorio najjaču svetsku ligu u svoju igraonicu. Jer, napisao sam to odavno, svi igraju košarku, samo se Jokara igra košarke. Pritom dominira, pobeđuje, beleži neverovatnu statistiku i pretvara momke oko sebe u njihove najbolje verzije. Malo li je?! Nikola je i dalje mlad, ne znam šta sve još možemo da očekujemo od njega i gde je granica. Ali, i da mu danas sve dosadi i da jednostavno ode da uživa sa porodicom i svojim konjima, već je učinio previše.

Kad pogleda njih dvojicu i sve šta su i kako su uradili, čovek ne može a da se ne zapita možemo li mi, pojedinačno i kao narod, nekako da im se se približimo, da naša svakodnevnica makar malo zaliči na svetski vrh, da budemo najbolji i u drugim stvarima. Ma, samo da budemo normalni, to nam treba. Da volimo svoju zemlju, da se (neka bude i figurativno) ogrnemo zastavom i iz sveg glasa pevamo himnu. Da činimo lepe stvari ne samo za sebe i svoje najbliže, već i za svoje komšije, svoju ulicu, svoj kraj, svoje selo, svoj grad. Da podignemo ovu našu lepu Srbiju na mesto koje joj po svemu pripada. Da joj stavimo krunu pod kojom će svima nama da bude dobro. Da je pretvorimo u topli dom za naše naslednike, da im ostavimo državu u kakvoj će želeti da žive, da ne kupuju karte u jednom pravcu za nekakve tuđinske Amerike i Engleske. Da od nje ne krademo i otimamo šta god i koliko god možemo, da se ne ugrađujemo masno u svakom javnom poslu, javnoj nabavci, javnom bilo čemu u šta smo umešani. Da državne institucije i firme vodimo sa predanošću i brigom kao da su naše lične. Da… da… da… Potrebno je samo malo dobro volje, malo poštenja i časti, malo čistog obraza i tvrde reči. Kako radili, tako nam Bog pomogao!

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.


Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .