MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Rok muziku pratim od detinjstva, a od ranih pubertetskih dana smatram sebe hevi metalcem, negde od leta davne 1983. godine. Znači, već punih četrdeset godina sam fan čvrstog zvuka. Gledao sam koncerte svetski poznatih bendova, odličnih domaćih (ili ex Yu, kako se na Balkanu obično nazivaju muzičke grupe iz bivše nam domovine i zemalja nastalih posle njenog raspada), imao sreću da sa svojim bendom Patrias učestvujem na oko devedeset svirki u Srbiji i inostranstvu, pa mogu da kažem da se dobro razumem u materiju živih nastupa, od ideje do organizacije i realizacije.
Elem, obreh se ovih dana u Beču sa ćerkom Sarom i njenim dečkom Veljkom, sa glavnim razlogom da njih dvoje posete čuveni rok/metal festival Nova Rock, koji se svake godine održava u široj okolini austrijske prestonice. Mene i drugara iz komšiluka je moj ćale 1986. vozio iz Smedereva u Beograd na koncert Iron Maidena te je za mene ovo putovanje bilo svojevrstan povratak u budućnost, s tim da sam ovog puta ja bio porodični taksista. Karte (za jedan dan), po ceni od gotovo 300 evrića, kupljene su prošle jeseni, zahvaljujući izvesnoj dobroj duši, koju ne želim da imenujem da joj ne bi bilo neprijatno. Svakako, hvala joj još jednom i gde čula i gde ne čula, kako na ulaznicama tako i na logističkoj podršci tokom ove ekskurzije. Hvala i mojim prijateljima koji su pomogli da sve u vezi sa boravkom u Vieni protekne kako treba, a koje ne imenujem iz istog razloga.
Dakle, ulaz skup, festival svetske reputacije, sa tradicijom, bendovi vrhunski i pažljivo selektirani, marketing dugotrajan, kamp za publiku pripremljen, bla, bla, bla, sve top, što bi rekli današnji klinci. Na jugu Austrije je uoči festivala danima padala kiša, makar povremeno, a hepening se održava nedaleko od autoputa, na polju, da napomenem. Kažem održava, u sadašnjem vremenu, jer i dalje traje.
Prvog dana, o kojem se i radi, tokom vožnje do lica mesta, moji mili saputnici i ja smo pričali o mogućnosti da poprište ovog muzičkog događaja bude pretvoreno u kaljugu usled padavina. Svratili smo u poznati tržni centar Pandorf, gde je Sara kupila osrednje duboke gumene čizme, roze boje, taman da se uklopi sa žutim Pikaču kombinezonom, koji je nosila iz fazona. Veljko je pazario crne gumene papuče, takođe u skladu sa stajlingom.
Potom sam ih odvezao do unutrašnjeg prstena obezbeđenja, odakle su morali da nastave pešice do bine, nešto više od petsto metara, zajedno sa mnoštvom drugih ljubitelja roka. Iz vozila smo jasno videli da će to biti mučan put kroz žitko blato. Preizuli su se, pa smo se oprostili dramatično, u najmanju ruku kao da ih ispraćam u vojsku. Hrabro su se zaputili kud i svi oni momci i devojke. Parkirao sam auto nedaleko odatle i čekao ih oko četiri sata da odgledaju voljene bendove, Disturbed i Slipknot. Po njima, koncert ovih Amerikanaca je bio fenomenalan u svakom smislu, vredan dugog puta. A blato? Veljkove papuče su bile razbucane pre no što su i stigli u gužvu, pa su kupili gumene čizme koje su na štandu prodavali organizatori, a po ceni od 40 evra!? Pare predviđene za piće i majice, uplaćene na narukvicu koja je bila jedino platežno sredstvo unutar kruga festivala, otišle su na obuću neophodnu za bezbedno kretanje po neuslovnom terenu. Pa-pa!
Sve u svemu, kao što rekoh, uživanje u svirci omiljenih muzičara klincima je vredelo uloženog truda i novca, i dalje su pod utiskom. Ali, zar onako glasovit događaj treba da se održava u onako, za posetioce, ponižavajućim uslovima, kao u nekom ogromnom blatnjavom koritu?! Mnogi od onih, uglavnom mladih ljudi, proveli su tamo, u kampu i pred binama, dane i noći, štrokavi, bez osnovnih uslova za održavanje higijene. Da stvari budu gore, blato mestimično nije bilo samo čisto blato, već svojevrstan kanalizacioni premaz preko poljane. Gospoda organizatori bi mogli da obrate pažnju na taj deo priče. Ako već ne mogu da utiču na nebesa, mogu ili da reše podlogu da izgleda civilizovano i zdravstveno bezbedno u svim vremenskim uslovima ili da događaj premeste na neko drugo mesto. Ovako kako je sada, odnos menadžmenta izgleda prilično jadno i ružno prema izuzetno vernoj publici, koja se broji desetinama hiljada.
Kad je već reč o Beču, da povežem stvari sa nekim prethodnim kolumnama: srpski basketari 3 na 3 su osvojili zlatnu medalju na svetskom prvenstvu održanom u ovom gradu i potvrdili svoju dominaciju. A kad je reč o festivalu i muzici, nadam se da će dati Bog i sreća junačka da ovih dana organizujemo slavlje za Novaka Đokovića povodom osvajanja Rolan Garosa i njegovog 23. gren slema, kao i za Nikolu Jokića povodom osvajanja titule šampiona NBA lige sa Denver Nagetsima. Napred, momci! Svakako, šta god bilo, hvala vam što nas činite ponosnima. Možda i nismo svesni koliko smo srećni što smo vaši savremenici.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar