Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Strah od spoljašnjeg sveta

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

 

 

Nikada nisam previše istraživala da li su testovi ličnosti stvarno tačni i pouzdani, ne znam ni po kom principu klasifikuju odgvore, ali svi testovi ličnosti koje sam do sada radila za mene su bili jedan šamar realnosti, jer su rezultati pokazali ono što sam ja odbijala da prihvatim, a to je, na primer, da preterano brinem ako mi se bliska osoba dugo ne javlja nakon što je pozovem ili pošaljem poruku, takođe testovi su pokazali i da je moj jezik ljubavi poklanjanje poklona bliskim ljudima i da iz ljubavi i brige za bliske ljude je proizašla i moja želja da ih nahranim, da im pripremim hranu koju vole.




Sve je to tačno i nije tako strašno, jer su to zapravo lepe stvari, međutim rezultat jednog takvog testa je pokazao da se plašim spoljnog sveta znatno više nego prosečna osoba.

Ovaj rezultat me je iznenadio, znala sam da se plašim spoljnog sveta, ali nisam znala da se plašim znatno više nego većina drugih ljudi.

Kada bih sada ponovo radila isti test mislim da bi rezultat rekao da se izrazito plašim spoljnog sveta, a za ovaj rezultat bi bili krivi nemili događaji koji su se nedavno dogodili.

Kod mene je postojao strah kada sedam za volan zasnovan na tatinim rečima: “ne plašim se ja za tebe zbog tvoje vožnje, već zbog toga što na drumu oko tebe su ko zna kakvi ludaci”, sada je taj strah postao mnogo veći pa se ja sada svakodnevno kada izlazim iz kuće pitam da li će proći ulicom neko sa mitraljezom u ruci kao onomad u selima kraj Mladenovca, da li će na fakultet ući neki kolega sa pištoljem u ruci i municijom u rancu i izvršiti masakr koji se nedavno desio u OŠ “Vladislav Ribnikar”, sada strahujem i da će neko baciti molotovljev koktel dok obavljam nedeljnu kupovinu u supermarketu. Plašim se da će me jednog jutra probuditi zvukovi sirena za ratnu opasnost, plašim se da ću slušati zvuke rata dok se krijem negde sa baterijskom lampom, plašim se bombi, sankcija i potencijalnog rata. Plašim se lokalnih dilera, zelenaša i batinaša.

Plašim se, jer takve ljude štite veliki sistemi. Plašim se, jer su nam svi sistemi zakazali. Plašim se, jer ljudi sada svoja prava i pravdu traže na ulicama ovog grada. Plašim se, jer je most Gazela postala jedina “institucija” koja funkcioniše. Plašim se, jer formirani prstenovi oko RTS-a i predsedništva predstavljaju snažne karike ljudi uništenog lanca, odnosno uništenih institucija. Plašim se svake nove tragedije, svakog novog ubistva i pokušaja ubistva. Plašim se svega onoga što mediji nazivaju “porodičnim dramama”. Plašim se da će me neko pokositi kao što je “neko” pokosio Andreu Bojanić.

Bojim se da će se nama, uplašenom društvu koje se još oporavlja od nedavnih tragedija, desiti još nešto i da naš vrisak niko neće čuti.

Već mesec dana ovo tužno i uplašeno društvo šeta, protestuje i vrišti od tuge i bola, ali izgleda da oni koji treba taj vrisak da čuju su ogluveli i otupeli na sve ono što se ovom društvu dešava.

Svakog dana me bude loše vesti – tragedija u Pančevu, zatim odmah nakon te sledi nova tragedija – utopila se dva dečaka u Adi Ciganliji. Jutros me nisu probudile slike krvi, ali jesu crveni tragovi na prometnoj cesti, a ti crveni tragovi su pregažene jagode koje su u Šapcu bacilli proizvođači koji ne mogu te jagode da prodaju niti da izvezu. Isto tako su nedavno mlekari prosipali mleko ulicama svojim mesta.

Znam da nije dobro što se previše plašim. Znam da nije dobro što me sve što se ovom društvo dešava pogađa. Znam da nije dobro što strahujem, strepim i plašim se zbog onih stvari koje mene direktno i ne pogađaju ili bar ne bi trebalo da me pogađaju. Znam, ali ipak se plašim i ne znam kako da se zaštitim od sve truleži koja se duboko uvukla u ovo društvo.

Osećam bol, nemoć i tugu u nedrima već dugo i prijalo bi mi kada bih mogla da se isključim, da ne pratim vesti i da ne znam ništa. Prijalo bi mi kada bih se vratila svom uobičajenom tempu života. Prijalo bi mi kada bih se potpuno isključila, ali to nije moguće, jer moramo da hodamo zbog svih onih koji nisu sa nama, zbog svih tragedija koje su pogodile ovo društvo, ne samo proteklog meseca, nego oduvek.

Moramo da zajedno, ujedinjeni, kao društvo radimo na rešenjima problema i moramo da stvorimo bezbrižni svet za nove naraštaje koji će doći i koji ne treba da se plaše spoljnog sveta kao što ga se plašim ja, ali i svi mi.

 


Jovana Ješić

 

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/


Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .