Saša Edi Đorđević: Sport

MediaSfera

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

Nikada nisam voleo da gubim, ni u čemu, i zato sam se uvek borio punom snagom i do kraja, bilo to na sportskom terenu, za šahovskom tablom, nad kartom za Riziko ili Ne ljuti se čoveče, sa listićem za Jamb i kockicama u ruci… Nisam voleo, ali sam mnogo puta izgubio. I znao sam da u porazu budem dostojanstven, da priznam boljem da je bolji, da pružim ruku, da sačekam drugu priliku, svoj bolji dan. To je sportski. To je sport. A sport uopšte nije jednostavna stvar.

Sport je, danas i nažalost, i veliko tržište: kladionice, sponzori, astronomski visoke plate sportista, trenera i menadžera, multimilionski dugovi klubova, ali isto takva i zarada, pranje novca… A gde je novac, naravno, tu su i nameštanja i razne igranke iza kulisa. Sport je i stvar prestiža, ličnog, klupskog, nacionalnog… A gde je prestiž, tu je i ljubomora, sujeta, podmetanja, otvorena ili prikrivena mržnja.

Zato nije trebalo da nas iznenade i začude scene na košarkaškoj utakmici između Reala i Partizana u Madridu, provokacija, tuča, način kažnjavanja i sve što se dešavalo u vezi sa tom serijom utakmica. Na kraju, na Final four je otišao bogatiji i moćniji klub, viđen i pre početka sezone za mesto u četiri najbolja kluba. Igrački, sportski bolji od srpskog kluba u ovom trenutku? Teško!

Kad smo kod košarke… Žoel Embid je, nakon višegodišnjeg kukumavčenja, proglašen za MVP (najkorisnijeg) igrača najjače košarkaške lige na svetu, za prvi deo sezone. Naš Nikola Jokić je grubo sprečen da se još jednom upiše u istoriju NBA, sa tri takva uzastopna priznanja. Uzalud njegova kontinuirana fenomenalna igra i izuzetna statistika u najboljem timu Zapadne konferencije. Zapomaganje i skretanje pažnje na sebe centra Filadelfije, Kamerunca/novopečenog Francuza Embida, dalo je željeni rezultat. Ali, bez obzira na priznanja i titule, postoji jedna bitna razlika, zbog koje će Nikola ostati jedan jedini, možda i zauvek: gospodin Žoel i svi drugi tamo igraju košarku, samo se Nikola igra košarke. I kao takav ih, iz večeri u veče, preslišava. I da ne osvoji ništa više do kraja karijere, već je tamo ostavio neizbrisiv trag i postao legenda. Malo li je? Ali, Nikola ovih dana nastavlja da beleži rekorde i u plejofu, kada se igra mnogo ozbiljnija košarka nego ona u regularnom delu lige, i vodi svoj tim ka velikom finalu, možda i ka prvoj tituli u istoriji. A “MVP” Embid? On se već oprostio od daljeg takmičenja, otplakavši na kraju kako ne može sve sam. Pravi lider tima, zaista!

Voleo bih da situacija oko srpskog sporta i sportista nije kakva jeste i da nema osnova da pišem sledeće redove. Nažalost, ima ih, još kako. Koliko god naši bili dobri i bolji od drugih, koliko god bili uspešni i jedinstveni, njihovi mrzitelji će uvek naći razlog i način da ih spotaknu, uvrede, opljuju… Počeću baš od Jokića. Te spor je, te nije atleta, te nezanimljiv je i deluje nezainteresovano, te nabija statistiku itd. Naravno, dolazi iz Srbije, što nije baš in. Dalje, Novak Đoković je, tvrde oni koji ga stalno osporavaju, arogantan, nije elegantan kao Rodžer Federer niti snažan kao (dopingovani?) Rafael Nadal, glumi povrede, nervozan je, psuje… Proterali su ga sa nekoliko turnira i (za sada) onemogućili da osvoji najviše gren slemova u istoriji, pokušavajući da ga spreče da po svim kriterijumima bude najbolji teniser svih vremena . Ponizili su ga u Australiji zatvaranjem u štrokavi kamp za emigrante, momka koji je VIŠESTRUKI NAJBOLJI SPORTISTA SVETA!? Da li bi Ozi isto tako uradili sa imenovanim dvojcem, sa kojim je Nole u G(reatest) O(f) A(ll) T(imes) trci? I, na kraju, zbog čega je tako bilo? Danas je jasno, kome onda nije bilo – ni zbog čega. Samo zato što je slobodouman i principijelan. I, što je takođe bitno, Srbin. Srbin koji je odbio da igra za Englesku! Da ne zaboravimo, Miloradu Čaviću su onomad na Olimpijskim igrama u Pekingu oteli zlatnu medalju da bi je nekako nagurali u ruke Amerikanca Majkla Felpsa, a zarad obaranja rekorda u broju osvojenih zlata i zbog interesa sponzora. Suspendovan je sa Evropskog prvenstva u Ajndhovenu zbog majice sa natpisom “Kosovo je Srbija” (a gde to MERODAVNO piše da nije?), koju je nosio na pobedničkom postolju, kao osvajač zlata u trci na 50 metara leptir stilom. Da li bi se to isto desilo da je Milorad Nemac, Francuz ili Španac, recimo? Čisto sumnjam. Čavić je, naravno, samo Srbin. Srbin koji je odbio da pliva pod zastavom Sjedinjenih Američkih Država! Najbolji srpski automobilista, Dušan Borković, takođe je imao svakojake probleme kojih su trkači nekih drugih nacionalnosti pošteđeni. Naše fudbalere u Italiji često pogrdno nazivaju Ciganima. Ima još ovakvih primera, ali ovo su najdrastičniji, najočitiji.

Nije ovo nikakvo nacionalno motivisano samosažaljenje, da se razumemo. Jer, Jokić je razbio NBA ligu na sastavne delove, Novak je potpuno promenio sliku tenisa, Čavić je višestruki evropski i svetski prvak i, eto, srebrni sa Olimpijade. Borković je pobedio u mnogim trkama i osvojio silne pehare. Nema tu mesta za bilo kakvo žaljenje. Jednostavno, ovo je konstatacija o odnosu stranaca i moćnika prema našim najuspešnijim sportskim predstavnicima. Odnosu koji je, pošto nema drugog razumljivog razloga, takav kakav je samo zato što su sa ove strane Srbi. Tačka.

Sport uopšte nije jednostavna stvar.

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

Saša Edi Đorđević

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.