MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Foto: Pixabay
Vreme je za duboke promene, nisu dani za gubljenje u izboru kofe vode i načina kojim se požar gasi.
Jedna sam od onih koja se davno, dok mi je sin bio u školi, usprotivila na Savetu roditelja i Školskom odboru uvođenju novog seta mera, koji je pored fizičkog obezbeđenja obuhvatao i zaključavanje dvorišta u vreme odmora.
I kamere su mi bile zamene za ono što sami ne želimo da vidimo i damo mu ime. Tvrdila sam da zaboravljena vaspitna uloga dovodi do razmatranja mogućnosti kako sredstvima i tehnikom vršiti kontrolu. Da je razgovor nezamenjiv, građenje poverenja snažnije, a sazdano zajedništvo neporozan štit.
Ništa ne dobijamo kada od detinjstva napravimo kazamat ili unapređenu video igricu. Osećanja i ideje dece pokreću u dobrom ili lošem smeru. Učinimo ih bezbednim i odeljenim od onog mnoštva užasa kojim stariji svoju vladavinu produžavaju, kojim pokoravaju, kojim se neodgovorno igraju. Dobro treba da pobedi zlo, a ne da se zlo drži pod katancem. I ptići su zaštićeni pred kandžama grabrljivice kada su privijeni ljubavlju i pažnjom.
Šta može da vidi svemoguće oko kamere? Krađu sitnu, neko gurkvanje, malu podvalu, ne i oluju u duši deteta, ne misao koja se u vihor pretvara. I da ih držimo pod ontrolom osam sati, šta radimo preostalih 16? Kada se otvore kapije da li su oči njihove otvorene? Hoće li snimak sa kamare kada obesno dobacuju staricama ili grudvama kroz ogradu gađaju prepovijne od tereta ljude biti alarmi za uzbunu ili materijal za arhivu koja se briše?
Više od deset godina kasnije još uvek skrhana onim što se desilo, ne smatram ovo utopističkom težnjom i nedostižnom misijom. Pored nulte tolerancije za oružje i mržnju potrebna je promena u sistemu obrazovanja. Učiniti da emocionalna inteligencija bude u istom rangu sa akademskim dostignućem. Uporedo sa akademskim testovima sprovoditi psihološke testove. Razvijati emocionalnu inteligenciju od malena u svim institucijama. Posvetiti jedan dan u nedelji dobrobiti zajednice, volontiranju, pomoći starijim osobama iz kraja kupovinom namirnica i lekova, posetama staračkim domovima (organizovanje koncerata, predstava…).
Razgovarati sa decom i podstaći ih da učine po jedan dobar gest dnevno i da zapišu ili da prepoznaju ponašanje koje im je zasmetalo ili da opišu incident ili konflikt kojem su prisustvovali i da predstave iskreno kako su reagovali, a onda kroz dijalog doći do najboljih rešenja u ovim situacijama. Orabrivati ih da daju kompliment jedni drugima, da znaju bar jednu zanimljivu, afirmativnu stvar iz privatnog života drugova i drugarica iz razreda.
Naivno, anahrono ili detinjasto ipak mislim da možda će baš lepa reč nekome preseći negativnu misao ili emociju. Kada je utihnula reč počela je zlokobna grmljavina video igrica, kada je iščezlo primera poseglo se za onima koje drugi nameću, kada si sam ostavljen si sa slabostima!
Lista stvari koje se mogu raditi sa decom je neiscrpna, pomoć non-for-profit organizacijama, da deca shvate da novac nije jedino merilo vrednosti, pomoć organizacijama za reciklažu, da shvate ekološke probleme današnjice, berba voća ili povrća, da shvate težinu i značaj fizičkog rada, odgonetnuti vezu sa prirodom, ako je logistički izvodljivo odvesti ih u policijsku, vatrogasnu stanicu, pustiti im primeren video da razumeju uzročno-posledičnu vezu destruktivnog ponašanja …i naravno sve propraćeno dijalogom i podrškom, pravom, stamenom starijih.
Vreme je za duboke promene, nisu dani za gubljenje u izboru kofe vode i načina kojim se požar gasi. Zavist razara psihu i koči osecaj zajednistva. Kod nas je najteže iskreno pohvaliti i radovati se tuđem uspehu. Ugledni profesor Srejovic je rekao da je teže učestvovati u nečijem uspehu nego u tuzi. Na tome treba raditi, a ne na naduvavanju dečjeg ega od strane roditelja. Menjanje svesti je ključ promena.
Laza Kostic kaže u Maksimu Crnojeviću: “Sad znam tačno šta nas ubija – kraj gujskog srca, svest golubija”.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar