Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Sve(t) mora stati

MediaSfera

 

 

Piše: Jovana Ješić

 

 

 

Možda bi bilo najbolje ćutati, pa neka tišina sve sama kaže.

Možda bi pak bilo najbolje pustiti krik i vapaje koje će možda neko čuti.

Ovo što se juče dogodilo je ogromna tragedija i poraz čitavog čovečanstva. To je tragedija svakog pojedinca naše zemlje i društva u celosti.

A što se tiče toga ko je kriv – svi smo krivi.




Krivi smo zato što smo zanemarili decu, u želji da im sve obezbedimo ne stižemo od posla da im se posvetimo. Krivi smo što ih ne vaspitavamo. Krivi smo, jer kao društvo ne brinemo o sve češćoj pojavi vršnjačkog nasilja među decom.

Krivi smo, jer pedagozi i psiholozi već decenijama ne rade svoj posao. Sećam se da još dok sam ja bila učenica osnovne škole pedagog i psiholog nisu pridavali značaja vršnjačkom nasilju i nemirnim đacima. Kad god bi neko od nastavnika poslao jednog problematičnog drugara kod psihologa i pedagoga rekao bi nam, kad bi se vratio u učionicu, da su mu rekli da prošeta do WC-a, da se umije, smiri i vrati na čas. Tako je bilo pre skoro 10 godina, a izgleda da je situacija i danas ista po pitanju rada psihologa i pedagoga.

Iz medija smo saznali da je dečak K.K. trpeo vršnjačko nasilje i da ga je čak 3 puta prijavljivao, ali su očigledno škola, psiholog i pedagog bili nemi na te prijave. Bez obzira na to da li je on trpeo bilo kakav oblik nasilja to mu ne daje za pravo da ubije svoje vršnjake. Ja njegov postupak ne mogu da opravdam, mada sam svesna toga da mnogi to pokušavaju pričajući da je on bio žrtva vršnjačkog nasilja, pričajući da je bio dobar, odličan đak, čak i najbolji u školi, iz ugledne porodice.

Kažu da su ga zbog toga nazivali štreberom, a da se to njemu nije dopadalo. Mladić K.K. koji je sproveo monstruozni čin je na saslušanju rekao da nije imao problema u porodici, rekao je samo da su roditelji “stalno tražili od njega bolje rezultate”. Ako je to tačno, onda tu možemo da vidimo roditeljsku krivicu koja je svakako najveća. Naravno da svaki roditelj želi da njegovo dete bude najbolje, ali mislim da bi roditelji ipak trebalo da žele da im dete najpre bude srećno i zdravo.

Sad ću vam ispričati priču o jednoj učenici koja je išla sa mnom u odeljenje u osnovnoj školi. Ta riđokosa devojčica je imala sve petice, nikada nije dobila ocenu manju od 5. Otac ju je dovozio i odvozio iz škole. Velike odmore je provodila u holu škole. Nije se družila sa nama, zapravo, ni sa kim se nije družila. Letnje raspuste je provodila u kući, ponekad je zajedno sa roditeljima vozila biciklu. Kada je upisala srednju školu tada je zajedno sa majkom išla u školu. Roditelji su je držali pod staklenim zvonom. Kasnije je otvorila drustvene mreže i počela je da objavljuje promiskuitetne lične fotografije.

Dakle, roditelji su je držali pod staklenim zvonom kako bi je zaštitili od spoljneg sveta, a ta preterana briga je dovela do toga da umesto da raste i živi normalno ona skrene sa tog puta. Zato, roditelji, vi koji to jeste i mi koji ćemo to tek postati, treba da povedemo računa da previsoki standardi koje postavljamo našoj deci, preterana briga i držanje pod staklenim zvonom mogu da daju kontra efekat, umesto dobre, pametne, zdrave i srećne dece možemo da stvorimo monstrume, labilne ličnosti, psihički bolesne osobe… Roditelji, razgovarajte sa svojom decom. Danas, i ne samo danas, već svakog dana i o svemu.

Jučerašnja tragedija pokazala je sve manjkavosti sistema, institucija i društva. Mi smo zakazali. K.K. je išao u streljanu, zna da napuni šaržer, zna da drži pištolj, zna da cilja, zna da puca. I pucao je. U čuvara. U nastavnicu. U drugare. Pucao je vešto i svesno. Pucao je planski. Policija je našla njegov nacrt škole i plan, našli su i njegov spisak prioritetnih meta, našli su molotovljeve koktele, municiju i još jedan pištolj u njegovom školskom rancu. Kako je moguće da dete koje još nije potpuno oformljena ličnost ide u streljanu?! Kako je moguće da niko ne kontroliše kako i gde vlasnici oružja čuvaju to isto oružje i municiju?!

Kažu ljudi da su nekada puške visile iznad ognjišta pa da ih deca nisu uzimala i pucala. I to je tačno. Nekoj deci su roditelji vojna lica, pa ta deca ne uzimaju roditeljsko oružje. Činjenica je i to da smo mi odgajani tako da poštujemo roditelje, starije, da poštujemo autoritete i gotovo da je strahopoštovanje tada bilo normalno, a sada ništa od toga nije normalno. Deci su data sva prava, deca više ne poštuju ni roditelje, ni nastavnike, ni starije. A o autoritetima i uzorima današnje omladine bolje da ne govorimo.

I ne, nije samo zapad kriv, kako kaže Ružić, ministar prosvete. Da, tačno je da su se pucnjave u školama desile nedavno u Americi, u Teksasu. Ali isto tako je i činjenica da mi imamo i svoj domaći otrov – rijalitije pune nasilja, bivše zatvorenike poput Kristijana Golubovića i Olivere Ćirković kojima je dat medijski prostor da ispričaju svoju priču, oni i slični njima su tamo gde su deca – na društvenim mrežama, ali su i u školama – Kristijan Golubović je nedavno bio gost u školi, razgovarao je sa decom i snimao spot za pesmu.

I kinematografija puna nasilja, kriminala i droge ima svoj uticaj. Ali i političari koji pokazuju narativ zastrašivanja imaju uticaj. Naši političari su pre godinu dana na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću pokazivali obezglavljena tela koja je obezglavio Veljko Belivuk. Pričali su nam da je Belivuk od ljudi pravio ćevape. REM je zakazao i na taj način je kriv, REM nije kažnjavao i sankcionisao medije koji kroz svoj program, najčešće rijaliti, prikazuju nasilje – psihičko, fizičko i seksualno. Čak šta više REM je to odobravao tako što je tim televizijama koje to prikazuju nedavno ponovo dodelio nacionalne frekvencije.

Mi, kao društvo smo krivi, jer smo dopustili da domaći otrov zarazi našu decu, jer smo dopustili da sve što je loše na zapadu dođe kod nas. Mi smo krivi, jer smo zanemarili mentalnu higijenu. Mi smo krivi, jer smo dozvolili da sistem zakaže. Mi smo krivi, jer su na rukama dece tragovi tereta, baruta i krvi.

A što se tiče pravde? Postoji li? Hoće li bilo kakva kazna vratiti ubijenu decu roditeljima? Neće. Hoće li ubica biti kažnjen ili na neki način sankcionisan? Neće, jer zbog toga što je maloletan, i ima manje od 14 godina zakonski ne može da bude krivično odgovoran. Uostalom, čak i da može da bude krivično gonjen da li će to nešto promeniti? Da li će ovo sada postati normalno? Da li će deca ubijati drugare i nastavnike, jer znaju da neće moći krivično da odgovaraju, bar ne dok se predsednikov predlog ne usvoji?

Epilog ove tragedije vidim kao mnoštvo belih kovčega nad kojima jecaju roditelji. A što se dečaka ubice tiče, verujem da će on svoj život nastaviti u nekoj drugoj i dalekoj zemlji u kojoj niko za njegovu prošlost neće znati. Verujem da će mu to omogućiti “imućni roditelji”, kako ih je nazvao predsednik. Sigurna sam da više ništa neće biti isto i da ćemo se dugo od ovoga oporavljati. Sigurna sam da roditelji više neće toliko kritikovati decu zbog loših ocena. Sigurna sam da se roditelji više neće ljutiti i nervirati kada deca zaborave da ponesu sendvič u školu, opremu za fizičko i blok za likovno, jer ništa od toga više nije važno. Jedino što je važno jeste zaštiti, sačuvati i vaspitati decu.

Neću sada da govorim o skandaloznom izveštavanju medija, o sramnim izjavama rukovodstva države, sada nije vreme za to. Sada je vreme da sve stane. Sada je vreme da svet stane. Sada je vreme da Srbija stane. Sada je vreme da pustimo vapaje tuge, jer nas je ova tragedija sve pogodila i uplašila. Sada je vreme da se borimo za drastičnu promenu sistema i institucija. Sada je vreme da se borimo da se ovakva tragedija više nikada ne desi.

Deco, pozovite svoje roditelje, jer sigurno brinu. Roditelji, setite se reči Marije Terezije – “Ako želite da promenite svet, idite kući i volite svoju porodicu”. Roditelji, razgovarajte sa svojom decom, o emocijama, o željama, o osećanjima, o budućnosti, o svemu…

Roditelji pobrinite se za to da deca ovu tragediju shvate ozbiljno, a ne da na TikTok-u veličaju potez K.K. koji je počinio krvavi pir što već uveliko rade. Roditelji, pobrinite se za to da se deca ne šale na ovaj način kao što su jutros u školi u Obrenovcu nakon minuta ćutanja izvadili plastične pištolje igračke i “malo se našalili”.

Nadam se da ste svi svesni da je jučerašnja tragedija tragedija svakog pojedinca naše zemlje i društva u celosti.

Izražavam najdublje saučešće porodicama žrtava i šaljem nade i molitve svim onim porodicama čija se deca bore za svoj život.

 


Jovana Ješić

 

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .