MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
„U okrugloj staklenoj tegli nalazi se Marimo loptica. Nekada se verovalo da se radi o mahovini, ali kasnije je utvrđeno da je u pitanju alga koja raste u obliku loptice. Po japanskoj legendi, Marimo loptice su nastale od dvoje mladih iz plemena Ainu, kojima je ljubav bila zabranjena. Zato su skočili u hladnu vodu jezera Akan i utopili se. Njihova srca postala su prve marimo loptice“, pisalo je na papiriću sa tragovima masti od bureka.
Pogledah u okruglu staklenu teglu u kojoj je zelena alga lebdela iznad kamenčića.
-Šta misliš, da li nas vidi – upitah sestru Dacu.
-Ne fantaziraj…- odgovori.
Tu zastadoh… Obuzela me jeza: algu sam pogledala kao nezvanog gosta, bez dobrih namera.
Uzela sam telefon i pozvala Borisa. „Šta da radim sa ovom lopticom?“, upitah ga nezadovoljno. „Juče si mi ubacio papirić u sanduče, a danas si ostavio paket ispred naših vrata…sa ovom pufnastom spodobom“.
-Lepa, o čemu pričaš? Kakva cedulja, kakva loptica – uzvrati mi Boris iznenađeno.
Tada mi je laknulo, jer je bilo očigledno da on sa ovim nije imao nikakve veze. „Objasniću ti sutra kada se budemo videli“ , rekoh, prekinuh vezu i otrčah do prozora odakle se čula galama.
Volim majko jednu ženu, niko ne zna tajnu tu. Ja ni jednu drugu neću, srce želi samo nju…, pevao je pijani muški glas u kolskom prolazu. Zvučao mi je, čak poznato.
-Umukni, već jedanput – dreknula je komšinica i zalupila prozore.
To veče sam usnila čudan san. Srednjeg je rasta, uzanih ramena, retka plava kosa na krajevima ukovrdžana prekriva mu vrat: na golom temenu nosi ćup: leva ruka mu je uvek na grudima, u njoj steže čekić: druga uz telo prislanja štit. Stoji na kuli od ljudskih zuba.
-Video sam ga, kunem se…
-Lakhataru, ne lupetaj! Ne misliš, valjda da bi se pred tobom stvorio? Pa, ti njemu ne bi mogao da budeš uz skute. Ili te je, možda zamolio da mu pridržavaš onu limenu krntiju – gromko se nasmeja Teher, podržavan oduševljenim poklicima svoje svite.
Ratnička horda predvođena lakrdijašem Teherom svezala je ruke sirotom Lakhataru, začepila mu usta svežom zelenom farbom i noseći ga kao na ražnju, uz zloslutno škrgutanje veštačkih vilica, baciše ga u tamnicu.
Probudila sam se u znoju. „Sve je u redu. To je bio samo san“, rekoh sebi dok sam ispijala ceđenu pomorandžu, razmišljajući o večerašnjem odlasku u diskoteku sa Borisom, Jovanom i Marom.
„Leposava! Leposava!“, otvorite oči. „Da li me čujete?“, vikala je medicinska sestra, drmusajući me. „Ženo, okani me se. Spremam se za diskoteku“ odgovorih joj i okrenuh se ka zidu.
Trebalo bi zamisliti Havaje ili visoka stabla breze sa jezerima soka. „Sad mi je već bolje“, prođe mi kroz glavu. Onda bi bilo dobro skoknuti do Borisa, a zatim se vratiti Plutonu i kandžama podzemlja.
„Jadnica, ostaće prikovana za krevet“, izgovori sestra.
Na stočiču pored mog drvenog kreveta, od prošle nedelje stajala je činija sa grizom. I porodične fotografije: Skot i ja. Ko li ih je tu stavio? Baciću ih prvom prilikom, čvrsto reših.
Medicinska sestra pritisnu ručku na uzglavlju ležaja, koji se automatski okrenuo ka podu, te bućnuh u kadu ispunjenu toplom kupkom. „Bar da me neki deo tela zaboleo, pa bih se pokrenula“, pomislih duvajući u balončiće od sapunice.
Dugo sam se molila u tom koritu, zahvaljujući Svevišnjem na još jednom danu života. „Samo mi nemoj oduzeti sposobnost da trepćem“, zamolih Ga neosetno mičući usnama.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar