Diktafon

Ljiljana Šarac: Dečja duša je kao plovak, ona im ne da da potonu

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: privatna arhiva, Ljiljana Šarac

 

 

Ljiljana Šarac je pisac, nastavnik, novinar, PR, pesnik. Supruga i majka. Multitasking, rečeno jezikom Z generacije. Među čitaocima je prepoznata kao autor kvalitetne savremene srpske proze. Autor je romana “Opet sam te sanjao”, “Gde sam to pogrešila”, “Zid tajni”, “Starija”, “Stariji”, “Zlatana žila” (Evro Book), „Đurđevim stopama“ i „Dok svetac bdi“ (Laguna). Član je Udruženja književnika Srbije.




„Anđeo sa jednim krilom“ („Laguna“) je njen prvi roman za decu i mlade i kako kaže napisala ga je za svoje učenike koji su joj stalno postavljali pitanje “kada ćete napisati nešto za nas“. Da bi nastao njen prvi roman za mlade morala su da se spoje dva puta.

Mene je prelazak u Izdavačku kuću ,,Laguna’’ pokrenuo i inspirisao. Pokazao mi je da su čuda moguća, i da se snovi ostvaruju. Napominjem da ništa ne pada kao zrela kruška u krilo, već da je zvezde moguće dohvatiti samo ukoliko se ozbilno potrudimo.

Ja sam pisala i nastavljam pišem. Nadahnuto. Predano. Kontinuirano. Razigrano. S vremenom menjam žanrove, književne rodove i vrste. U poslednjih nekoliko godina nastali su mnodrama, roman za decu i istorijski roman roman koji još nisam završila. Uređujem svoj sajt ljiljanasarac.com na kome objavljujem autorske tekstove o svojim i tuđim knjigama koje su mi privukle pažnju, pa i o novim školskim lektirama.

Neki od ovih projekata su u začetku, na nekima aktivno radim sa saradnicima, a neki su se, kao vrbov prut poboden u plodnu zemlju, primili, olistali i počeli da rastu. Jedno od tih mladih ,,stabala’’ je, naravno, moj prvi roman za decu (i sve one koji su to ostali u duši) ,,Anđeo s jednim krilom’’. Razni putevi su se spojili i doveli do njega, a on kao jedna prometna saobraćajna ,,petlja’’ sabira radoznale čitaoce i nudi im neobičnu, zanimljivu priču, ispričanu u mom prepoznatljivom maniru.

Tek učim i spoznajem tehnike rada na dečjem romanu. U svom prvencu nastojala sam da novim mladim čitaocima ponudim nešto snažno, podsticajno, emotivno, dinamično, prosvetljujuće, oslobađajuće… Priča je morala da bude intrigantna, da drži pažnju. Svako novo poglavlje moralo je da intrigira i vodi ka zapitanosti šta dalje sledi. Radnja u romanima za decu je, gotovo po pravilu, dimanična, deskripcija svedena, dijalozi razvijeni, vrcavi, prilagođeni dečjem vokabularu i interesovanjima.

Dobro sam upamtila, i naučila lekciju, kada me je urednik, dok smo radili na tekstu, posavetovao da deca ne vole da im popujemo, pametujemo, delimo savete eksplicitno i kad treba i kad ne treba. Zato ja pišem, a mladi čitaju, vide i otkrivaju ono što njima treba i što ih zanima, a to često bude drugačije od svih mojih očekivanja i prognoza. Zanimljiv je taj preobražaj kada roman postaje više njihov, a sve manje moj!… Mlade čitaoce, iznad svega, ne treba potcenjivati. Oni se razlikuju od generacija rođenih u 20. veku, ali su i te kako prijemčivi za snažnu priču, humor, avanture, zagonetke, izazove, otkriva Ljiljana Šarac.

Da li je odgovornost veća kada se piše za decu, nego kod pisanja za odrasle?

Lj.Š: Odgovornost je ista. Cilj je da knjiga bude čitana, preporučivana, komentarisana, jednom rečju – prihvaćena. Meni je pisanje ,,Anđela s jednim krilom’’ palo teže jer sam imala mnogo pitanja, neodoumica i dozu nesigurnosti, dok sam se u pisanju za odrasle izveštila, pa manje razmišljam, već sledim unutrašnje impulse i samo ,,štrikam’’ po njima kao po mustri.

U osnovi knjige je jedna istinita priča. Kako je nastao roman „Anđeo s jednim krilom“?

Lj.Š: Tačno je da je roman ,,Anđeo s jednim krilom’’ zasnovan na istinitoj priči. Kako bih je transponovala u književno štivo, a ne u novinsku hroniku, mnogo toga sam promenila, prilagodila, domislila, svesno se udaljavajući od informacija koje su me podstakle da roman napišem. Mislim da umetnost stvarnost ume da iskoristi kao odskočnu dasku, a onda sama pravi premete i salta u skladu sa nadahnućem i potrebama onoga što na taj način nastaje…

Glavna tema romana je iskupljenje. Tema dostojna „velikog romana“, u našoj dečjoj književnosti gotovo zapostavljena.

Lj.Š: Tema gubtka je sama po sebi zahtevna i izazovna. Osetljiva je za sve uzraste. Njoj je namenjena jedna idejna linija ovog romana koja se bavi isceljenjem. Jer ma koliko nas sapleo, ranio, uzeo nam jedno krilo, život nas tera da ustanemo, onda kada smo pali na kolena, i nastavimo da hodamo… Ako se gubitak desi u ranim, osetljivim, godinama, onda je potrebno učiniti mnogo toga da se ne hramlje kroz ceo život…

Druga ideja vodilja u ovoj knjizi bavi se iskupljenjem. Ta tema je retka i utoliko je bila izazovnija. Bavila sam se njome na raznim nivoima i kroz nekoliko generacija. Nije zaobišla ni glavnu junakinju Ružicu, koja je imala hrabrosti i snage da pokrene to pitanje i krene u njegovo rasplitanje i razrešavanje. To će je stajati mnogo truda, moraće da ode čak do Crne Gore i Cetinja, ali će zato i zadovoljstvo biti veće kada počne da pronalazi odgovore koje je uporno, istrajno, tražila…

Koja je simbolika anđela u naslovu romana?

Lj.Š: Mislim da će svaki čitalac ponaosob imati svoje asocijacije i tumačenje naslova mog najnovijeg romana.  Za mene je anđeo simbol detinjstva, bezbrižnosti, ušuškanosti, sigurnosti, poznatog puta na kome nema iznenađenja. Kada se mir i stabilnost naruše, ostaje se bez jednog krila… Roman promišlja novonastalo stanje i pokušava da da odgovor kako naći izgubljeni oslonac koji će poput proteze nadomestiti izgubljneno krilo…

Koji sve izazovi stoje pred Vašom junakinjom Ružicom?

Lj.Š: Glavna junakinja Ružica je u nežnim i osetljivim godinama. Ona je sedmi razred osnovne škole. Tada u tinejdžerima sve ,,vri’’! Mislim da je u tom periodu najizraženija potreba za samospoznajom i traženjem vlastitog mesta u okruženju i svetu uopšte. Tada su deca veliko-mala. Ni deca, ni ljudi. Sve bi hteli, a pitanje je koliko mogu, mada oni misle da mogu sve… Na takvu jednu konfuziju glavnoj junakinji se nakaleme i porodični problemi, pa njena zbunjenost biva podignuta na kub.

Dečja duša je kao plovak, ona im ne da da potonu. Otuda oni isplivaju na površinu i obalu i u najjačim i najvećim burama i olujama. U pronalaženju pravog smera mora neko da im se nađe, da im pomogne… Uz Ružicu su njeni baka i deka, najbolja drugarica Nina, Ninin brat Filip…

U vremenu u kome se emocije ne pokazuju, u kome je empatije sve manje, Vi pišete da o tome da se bol ne može kontrolisati, da se tuga mora podeliti i da se, uprkos svemu, život nastavlja čak i onda kad pomislimo da neke događaje ne možemo i nećemo preživeti.

Lj.Š:  Ja bih, poučena primerima iz učionice, samo modifikovala Vašu tvrdnju. Kod mladih generacija sve pršti od emocija. Problem je u njihovom kontrolisanju, kanalisanju i skretanju ka drugima. Postavili smo decu u centar univerzuma i usadili im misao da se sve vrti oko njih. Oni ni za šta nisu krivi. Naprosto su nespremni da se oni okreću oko drugih. Treba ih podsećati da se u ljubavi, prijateljstvu, poslu očekuje uzimanje, ali i davanje…

A tuga je manja, ukoliko ima s kim da se podeli…

Da li previše štitimo svoju decu? Kako im pomoći da izrastu u snažne i emotivno zrele ličnosti?

Lj.Š: Ne znam kada i ko je prvi pomislio da su deca snežne pahulje koje će se na toplom dlanu otopiti… Na svu sreću, naš podmladak je od mnogo čvršćeg materijala. Od kog, otkrijemo tek kada se ispreči neka prepreka na putu i pojavi neki problem. Oni tada pokažu svoju pravu prirodu. Kao da se trgnu, probude, mobilišu za ono što ih čeka. Tada znaju i da se organizuju, i udruže, i snađu, i pomuče… Rade sve što smo mi kao društvo, škola, porodica neslavno otupeli kod njih. Ipak, srećom, evidentno je da nismo u tome do kraja uspeli, bar ne još.

Deca su čudo! Deca su neukroćena sila. Deca su snaga, radost, gejziri dobre energije. Oni su nada i naša budućnost.

Stoga je i potrebno da ih snažimo, bodrimo, učimo, osamostaljujemo. Potrebno je da imaju oba krila i da osposobljeni za let u jednom trenutku i polete!

Kako gledate na uticaj roditelja na izbor lektire za decu i njihove zahteve da se neki klasici „prepravljaju“ i prilagođavaju savremenom jeziku?

Lj.Š: Mislim da se o važnim stvarima malo priča, ili se to čini na mestima koja nemaju dalekosežni uticaj. Pitanje lektire je bitno. Od toga nam zavisi koliko će deca biti motivisana, zainteresovana, pokrenuta, angažovana i podstaknuta da se late knjige i da je pročitaju. Ne da odgledaju film, odslušaju audio zapis, slušaju nekog ko im je prepričava, već da je pročitaju i posegnu za sledećom…

Kao što smo birali ime za Most na Adi, tako bih ja otvorila javnu raspravu o lektirama. Odredila bih neke osnovne propozicije – da se vodi računa o uzrastu, temama, kvalitetu, ravnoteži između domaćih i stranih autora, zastupljenosti klasika… pa bih pozvala roditelje, učitelje, nastavnike, profesora, ljude iz ministarstva prosvete, kulture… bivše i sadašnje đake da predlažu, komentarišu, glasaju.

Bila bi to zanimljiva i sadržajna diskusija, a stiglo bi se i do nekog osveženog i novog spiska predloženih knjiga za lektiru…

Koja je Vaša omiljena knjiga za decu?

Lj.Š: Prisetiću se naslova koji su me privlačili u različitim etapama mog ,,upoznavanja’’ sa knjigama u detinjstvu. Prvo su tu bile slikovnice s pričama o Hajdi, pa ,,Riznica’’ Jovana Jovanovića Zmaja i zbirka pesama Duška Radovića. Potom sam čitala najlepše bajke sveta, pa ,,Alisu u zemlji čuda’’ Luisa Kerola, ,,Doživljaje mačka Toše’’ Branka Ćopića, ,,Grofa Monte Krista’’ Aleksandra Dime, ,,Zov divljine’’ Džeka Londona. Već sam iskoračila iz osnovne škole kada sam postala očarana čudesnim serijalom ,,Hajduk u Beogradu’’ Gradimira Stojkovića, koga sam tada čitala uporedo sa Igoom, Sjenkjevičem, Čehovom…

I sada, u zrelim godinama, rado čitam knjige namenjene deci, stoga i mogu da preporučim naslove Jasminke Petrović, Vesne Aleksić, Sonje Ćirić, Aleksandra Tišme… Uz takvo štivo nemoguće je ostariti!

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .