MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Anđelko Vasiljević, privatna arhiva
Posle zapažene izložbe „Porteti sa intervjua – Od lica do lica“ Anđelko Vasiljević, fotoreporter našeg najstarijeg dnevnog lista „Politika“ otišao je korak dalje i beogradskoj publici nedavno predstavio izložbu fotografija „Deset muzičkih minuta“.
Na tridesetak fotografija domaćih i stranih zvezda rok, džez, pop i klasične muzike, među njima su i Bi Bi King, Stenli Klark, Čarls Lojd, Stefan Milenković, Lajko Feliks, Bet Hart, Pako de Lusija, Josipa Lisac. Nastale su tokom deset minuta koje organizatori koncerata ostavljaju na raspolaganju foto-reporterima štampanih medija da „zabeleže” događaj, a to su obično prve tri pesme na nastupu.
Anđelko Vasiljević (Beograd, 1955) fotografijom se bavi dugi niz godina. Pored objavljivanja radova u matičnoj redakciji, od 1991. godine objavljuje fotografije i u nedeljnicima i na informativnim sajtovima. Radovi su mu štampani na mnogim naslovnim stranama knjiga, na plakatima, a nalazili su se i u postavkama za razne foto-izložbe. Dobitnik je više nagrada: Godišnja nagrada udruženja novinara Srbije za fotografiju, Nagrada novinske agencije Beta, Nagrada međunarodnog festivala „Interfer”, Nagrada Radio Beograda za objavljene fotografije na sajtu RTS, Nagrada na međunarodnom foto-konkursu „Srbija danas”…
Šta za tih deset minuta može da stane u objektiv?
– Maltene je neomoguća misija – napraviti dobru muzičku fotografiju za deset minuta. Ja sam se trudio da se skoncetrišem tih deset minuta, da „oslušnem“ muzičare koji su tek došli na scenu, koji se nisu se još uhodali i da, slušajući muziku, uhvatim deo energije na sceni i vizuelno je prenesem na fotografiju. Za to treba veliko iskustvo, znanje, talenat i sreće da koncert bude atraktivan.
Ti si foto reporter dnevnog lista „Politika“. Šta je najvažnije za dobru reportersku fotografiju?
– „Ti od sveg možeš da napraviš dobru fotografiju“, nedavno mi je rekla koleginica. Ja sam uvek težio da izađem iz okvira standardne pres fotografije i da napravim fotografiju koja će vredeti i za deset godina. Bežao samo od onoga „da se vidi, a da se ne vidi“.
Koje svoje fotografije smatraš najboljim?
– Ima tu nekoliko fotografija. Izdvojio bih jednu. Za vreme bombardovanja 1999. godine, za vreme vazdušne uzbune izašao sam na krov „Politike“. Pogled na prazne ulice, dok zvučne sirene paraju uši, snimio dve gole devojke na krovu zgrade kako se sunčaju. Meni je taj njihov gest – da u trenutku kad svi beže u podrume, izađu na krov zgrade i sunčaju se -bio simbol hrabrosti. Fotografiju sam nazvao „NATO sunčanje 1999.“. Objavljena je u „Ekspres Politici“, a devojke koje su u prvi mah htele da me tuže odustale su od toga kada sam im objasnio motiv. Naravno, da sam im poklonio fotografiju.
Da pojasnim ono „da se vidi, a da se ne vidi“. Devedesetih kada su krenuli protesti tadašnji glavni urednik me je pozvao pred jedan skup DEPOSa i rekao: „snimi Đinđića tako da se vidi, a da se ne vidi“. Napravio sam tu fotografiju, Politika je objavila. Smimio sam ga u polutotalu, ako hoćeš da vidiš ko je bio moraš dobro da se zagledaš. To je suština političke fotografije. Ja lično mislim da je to moja najlošija fotografija te godine.
Kada i kako si se zainteresovao za fotografiju?
– Može se reći da sam odrastao uz fotografiju. Moj otac je imao nekoliko foto aparata, amaterski se bavio fotografijom. On me je i zainteresovao za svet fotografije. Sticaj okolnosti me je odveo u novinsku fotografiju. Studirao sam ekonomiju, istorija i umetnost su moja ljubav. Kao mlad sam se aktivno bavio sportom. Zbog povrede nisam mogao da nastavim sportsku karijeru. Igrom slučaja sam došao u “Politiku”. Trebalo mi je nekoliko meseci da uđem u sve tajne novinske fotografije, da naučim “novinarski” da razmišljam.
Tvoja prethodna izložba ima, takođe, intrigantan naslov -“Portreti sa intervjua – Od lica do lica”. Tajna novinskog porteta?
– Mnoge kolege su mi se čudile. Niko pre nije pravio izložbu porteta sa intervjua. Devedeset posto fotografija koje sam izložio nije nikada objavljeno. Ovo je nateža forma fotografije. Ja ne mogu da biram ambijent, svetlo… Snimam u kabinetu, u kafani, parku, redakciji. I to je veliki izazov. Hteo sam da pokažem da ako imaš znanje da je moguće i u dnevnoj novini napraviti vrhunski portret. Recenzenti su mi bili Vukica Mikača, Rajko Karišić i Milutin Rajković. Doneo sam im 250 fotografija, od kojih su oni izabrali pedesetak za izložbu.
Strpljenje je neophodno da bi se dobila dobra fotografija. Zato volim kada sa novinarima od početka do kraja prisustvujem intervjuu. To su neposredni trenuci koji se hvataju i potvrđuju da sagovornici nisu pozirali pred objektivom. U vremenu kada svi traže šok fotografije i krvave prizore, odlučio sam da prikažem autentične emocije, najčešće one lepe. Nastojao sam da na portretima oslikam karakter osobe koju snimam, ali uglavnom kroz scene raspoloženja.
Sa ovom izložbom sam prošao mnoge gradove po Srbiji, bio sam na Danima Srbije u Istri, sada su u planu Temišvar i Budimpešta.
Koga je bilo najteže fotografisati?
– Pred koronu sam fotografisao akademika Dragoslava Mihailovića. Išao sam sam u SANU, novinarka i on su obavili razgovor telefonom. Pitao sam ga koliko vremena ima, rekao je: petnaest minuta. Ispostavilo se da smo pričali preko dva sata, za to vreme uspeo sam da napravim nekoliko spontanih fotografija. Uhvatio sam čak i osmeh Dragoslava Mihajlovića i na nju sam posebno ponosan.
Kako vidiš budućnost novinske fotografije?
– S jedne strane sam optimista, a s druge strane skeptičan. Skeptičan zato što se pojavio foto šop u fotografiji i njegovom pojavom fotografija je izgubila dokumentarnost. Sada sve možeš da izmontiraš. Nekada smo se smejali kada se dva predsednika rukuju deset minuta, a oni su to radili upravo zbog fotoreportera jer nije moglo da se izmontira spontanost rukovanja. Danas možeš da izmontiraš događaje, ljude, da ubaciš šta hoćeš. Vidim da svi na Instagramu hoće da budu lepi. Novinarstvo i fotografija su otišli u neki domen manipulacije. Primećujem da mladima, nažalost, ovaj posao zbog malih plata u štampanim medijama nije izazovan. Optimista sam zato što je tehnologija nametnula brzi život, ljudi sve manje čitaju. Uglavnom pročitaju naslove, podnaslove, samo listaju. Tu je šansa fotografije. Jer, dobra fotografija najčešće može da privuče nekog da pročita i tekst.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar