MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
Jovan i Mara, Boris i ja se nismo razdvajali. Završetak srednje škole se bližio kraju, a pripreme za matursko veče su bile u punom jeku. Nadali smo se samo najboljem: upisu na fakultet, putovanjima i neraskidivom prijateljstvu.
Svakog petka smo smo se okupljali kod mene i uživali u ’’čokoladnoj’’ filosofiji. Te divne debele štangle stajale su na mom stolu, pretvarajući se u lepljivu smesu boje pudinga ili kakaoa: topla slatka pena slivala nam se niz grlo.
Napravila sam graciozni zamah ka čudesnoj nagradi za nepca i sva čula. ’’Najviše bih volela da budem poslastičar!’’, uzviknuh opijena ukusom crne čokolade sa komadićima ribizle. Osetila sam savršenstvo tog slatkog zadovoljstva, uz doživljaj slasti čokoladne avanture.
-’Ili debela srećna majka, barem šestoro punačkih mališana – našali se Boris ližući tragove čokolade sa mojih usana.
Jovan je otpio gutljaj crnog vina. ’’Čini mi se da se ovde radi o čokoladnoj filosofiji. A to znači…šta?’’, upita tobože strogo.
-To znači da u životu osim rada, valja i uživati – odgovori Mara vragolasto držeći u zubima štanglu bele čokolade, čiji je kraj Jovan grickao.
Bili smo kao pčele, koje prilikom obletanja oko cvetova, otkrivaju nektar i jezikom ga uvlače u usta.
Otišla sam do kuhinje i pomešala kockice čokolade sa grejpfrutom, jabukama i breskvama. Dugačke staklene čaše stavila sam na poslužavnik i odnela ih u sobu. ’’Sweet dream, rum kuglica, beze, vrteška, reform korpica, trufa, snikers, punjena kajsija…Šta god vam je volja, danas ispunjavam sve želje’’, rekoh na opšte oduševljenje.
Setih se tada nekih neuobičajenih đakonija, recimo od cveća. ’’Sada bi nam dobro došla supa od orhideja’’, predložih zaneseno.
Čim sam to izgovorila, Jovan, Mara i Boris su me čudno pogledali. ’’Lepa, tebi je izgleda čokolada udarila u glavu!’’, rekoše u glas.
Napravila sam izraz lica kao da sam vrsni poznavalac neke svetske tajne. Klimnula sam glavom u znak negodovanja. ’’Dragi moji, cveće je na Dalekom Istoku glavni specijalitet. Čudi me da to ne znate’’, primetih važno.
A ko bi bolje mogao u to da ih uveri, nego moj tata Ivan koji se nedavno vratio sa poslovnog puta iz Indonezije. ’’Tata, molim te dođi da im kažeš šta si tamo jeo’’, zamolih ga kada je ušao da se pozdravi.
-Da, deco, na Istoku se pije čaj od cveća zaslađen cvetnim šećerom. Oni latice dodaju i u paste i jela od pirinča. Najukusnija je supa od lala. A gladiole pečene u pogači su pravi delikates, kao i omlet od mešanog cveća za doručak. Na meniju je i cveće sa sirom, cveće u palačinkama, pile punjeno cvećem… – zastade moj tata ne bi li video kakav je utisak ostavio na prisutne.
Jovan, Mara i Boris su se sa nevericom zgledali. Moj tata je kao iskusni predavač znao da je bilo potrebno da im pruži dokaz. ’’Zato ćete sada da probate sladoled od cveća’’, izusti i ode do kuhinje odakle je doneo činije sa ledenom poslaticom u boji ruže, kadifa i gladiola.
-Čika Ivane, nadam se da u tom sladoledu nema indonežanskog cveta ’’čudovište – našali se Boris.
-Naravno da nema – nasmeja se moj tata – Ali, zato treba biti oprezan kada se ide u branje, jer i cveće nekada može da bude smrtonosno, kao što je to koje si naveo. E, pa deco uživajte’’, reče moj tata i ostavi nas da ispitujemo slatkaste ukuse cvetnih latica.
Sutradan ujutru sam, kao što uvek činim kada izlazim iz zgrade, pogledala u sanduče. Gurnula sam prst kroz otvor i uspela da izvadim beli koverat naslovljen na moje ime. Nestrpljivo sam ga otvorila: na belom papiru je pisalo: ’’A… gde je…moja…čokolada?’’
Poskočila sam od radosti: Boris je baš romantičan, pomislih. Ipak, u školi ću se praviti da to nisam pročitala.
-Romeo, ah moj Romeo… – šaputala sam mu uveče kada smo vodili ljubav, dok mi je u glavi odzvanjala napisana rečenica zbog koje sam se osećala kao junakinja nekog ljubavnog klasika.
Narednog dana je na mom radnom stolu stajala omanja kartonska kutija, uvezana kanapom, sa ceduljicom na kojoj je istim rukopisom, čitkim štampanim slovima bilo ispisano: ’’Za Lepu’’.
-Našli smo je ispred vrata od stana – reče moja sestra Daca – Otvori da vidimo šta je unutra – nestrpljivo doda.
Čvor je bilo nemoguće odvezati, pa sam ga presekla velikim makazama. Iz kutije sam pažljivo izvadila okruglu staklenu teglu sa zatvaračem od plute: u njoj je na dnu bilo poređano nekoliko kamenčića različite veličine; iznad njih je lebdela mala, okrugla, mekana, zelena alga.
-Tvoj Boris je stvarno originalan. Pitaj ga šta da radimo s ovim stvorenjem – predloži moja sestra.
Čudan poklon, ote mi se. Zavirila sam u kutiju i spazila papirić.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar