Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Govor mržnje

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

 

U drami Federika Garsija Lorke koja nosi naziv “Dom Bernarde Albe” postoji citat koji kaže: “Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida”. Ovaj citat često nesvesno ponavljam samoj sebi u ženskom rodu i žao mi je što mnogi ljudi ne mogu sebi da kažu ovu rečenicu.




Nedavno je naš glumac Marko Janketić u jednom intervjuu potpuno iskreno rekao da bi voleo da mu “ćerke žive u društvu koje nije obespravljeno, gde institucije imaju svoju ulogu”. Između ostalog rekao je i da “živimo u društvu koje ne funkcioniše”. Zbog ovih njegovih reči, sa kojima se ja u potpunosti slažem, ljudi su počeli da ga vređaju i da mu prete putem društvenih mreža. Razlog? Ne znam. Možda ih je zabolela istina. To ne mogu da tvrdim. Možda misle da Janketić ovim rečima šalje poruku predsedniku da za vreme njegove vlasti institucije ne rade i društvo ne funkcioniše. Janketić to ne radi, ne šalje poruke niti ikoga optužuje što se vidi na osnovu rečenice da ni “pre deset godina nije bilo bolje”, a tada smo, jasno je, imali drugog predsednika, te tako ne može se reći da Janketić optužuje predsednika za nefunkcionalno društvo i državo. Stvar je jasna, mnogo je naša država, a i mi sa njom, propatila pa je kao rezultat dala ovakvo društvo i ovakve institucije. Definitivno i političari, vlasti koje su bile i koje su sada su imale uticaja u svemu tome.

No, to nije nešto o čemu ću sada da pišem. Ono o čemu ću sada pisati jeste govor mržnje. To je kod nas nepresušna tema. Govor mržnje zatičemo i u poslaničkim klupama, ali i na estradi. Govor mržnje srećemo sve češće i na društvenim mrežama, ali i u školama. Govor mržnje je tema koju zaokupira našu javnost već duže vreme. Želela sam da tu temu izbegnem, ali prosto nije moguće. Sada ću se baviti govorom mržnje, pretnjama i vređanjima Marka Janketića, a Vučićevićevu šaradu ostavljam za neki drugi put, verujem da će nastaviti po svome – govor mržnje će upućivati svima, pa kada ga neko tuži i dobije na sudu, neće hteti da plati kaznu, pa će zbog neplaćanja iste da ode u zatvor u kom će čekati da njegova žena plati kaznu i onda će izaći iz zatvora u kom je ionako ne tako dugo bio.

Dakle, slučaj Marka Janketića. Zapravo, danas je to on, danas se njemu upućuju pretnje, govor mržnje, vređanja. Sutra će to biti neki drugi glumac, neki drugi umetnik koji se ne plaši da izgovori ono što najveći broj ljudi i misli. Danas je to Janketić, juče je to bio Nikola Kojo, Sergej Trifunović, Žarko Laušević.

Mislim da je krajnje vreme da pustimo ljude da slobodne govore. Strašno je zabranjivati drugima da govore. Strašno je vređati ih zbog onoga što govore i misle. Ukoliko čovek govori ono što misli bez da ikoga vređa treba ga pustiti da govori. Svako ima pravo na svoje mišljenje pa tako i Janketić.

Što se tiče ljudi koji su mu uputili gnusne psovke i uvrede zasnovane na osnovu onoga što je on rekao – samo ste dokazali da je u pravu kada je rekao da “živimo u društvu koje ne funkcioniše”.

Narode, probudimo se! Pustimo jedni druge da govorimo i mislimo ono što želimo. Vreme je da ovo društvo ponovo počne da funkcioniše, da nečisto i zlo izbacimo iz sebe, a da u nama raste samo dragoceno i čisto.

Nadam se da zbog svega ovoga što sam rekla neću ja biti ta kojoj će se upućivati govor mržnje. Ali i da budem, baš me briga! Ja sam samo iskrena i imam slobodu da govorim i pišem ono što mislim. I baš kao što kaže, Garsija Lorke – “ponosna sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postala gnjida”.

U nastavku kolumne ostavljam vam intervju iz kog možemo svi mi mnogo da naučimo o životu i značaju porodice koji je pokojni Miša Janketić dao u svojim zrelim godinam novinaru Veselinu Kljajiću:

„Neobičnost – običnog ili u znaku – korena

Baš kao i u glumi, i u životu iznad svega stavlja etičko. Crnogorci bi rekli – čojstveno. Zbog korena, zbog uspomena, zbog sebe… I dok o tome priča, običnost (pa čak i opšta mesta) dostižu zavodljivost neobičnog.

“Jednom sam bio dečerac, u Šahovićima. I imao mnogo prijatelja. Došla je kolonizacija. Došla je velika kolona kamiona. Bilo je hladno i bila je zima. Sa zavežljajima i kesama u kamione su strpali ljude u gunjevima i vunenim čarapama. I ta kolona se udaljila niz cestu, niz Ljuboviđu, ka Priboju do nekog voza sa čudnom kompozicijom bez voznog reda. Da bi krenula nekuda put Vojvodine. Po ko zna koji put, u svom najranijem dobu sam ostao sam. I bio veoma nesrećan. Ali sam tada odlučio, ostavši na toj krivini, pored trešnje Špirove, dok su zadnji kamioni zamicali, rekao sebi i to održao – da moje prijatelje nikada neću zaboraviti i da nikada neću zaboraviti ko sam i čiji sam. Da ću biti dobar, častan i pošten čovek. I ceo moj život zapravo je bio u tome trudu, da od sebe napravim – čoveka. Čak su i uloge pomogle da iživim sve ono što nije bilo na toj trasi. Tako da su i moji negativci, razne bitange i mangupi, zločinci, bili put, ili jedna vesta ne samo psihološke već i moralne terapije.”

Čak i da nije bilo priče sa početka ovog teksta, čak i da nisam video ceo enterijer, novinarsko iskustvo govorilo mi je bar nekoliko stvari. Da ovom čoveku ovaj enterijer, sam po sebi, nije mnogo važan. Da su knjige nešto što se često drži u rukama. Da interesantni detalji u vidu starog oružja, poneke slike ili fotografije, kao i veoma stari gobleni na zidu iznad radnog stola, možda jesu trag genetskog zapisa, ali i nešto više od toga. Da ni prisustvo jedine iskonke prirode (u liku rotvajlera poi menu Talija) nije nimqlo slučajno. Dečja graja i “oslobođeno” upadanje, pre svih male Milice (koja ima “pola sedam” godina i koja je prošle godine prvi put videla more) samo me učvrstilo u uverenju da sam, i pored mnogih sličnih ispovesti (naravno, u novinarski kasetofon), možda po prvi put u jednoj istinitoj i običnoj ljudskoj priči. Da… I da su ovim jednostavnim ljudima – glumcima (i supruga Svetlana je glumica) primarne neke tako jednostavne i obične, a tako važne stvari. Ljubav, sloboda, zajedništvo. Tako je i enterijer, iako odraz življenja, bar u predmetima otišao u neki daleki plan. Namerno?

Iz glumačkog kartona

 Miša Janketić, glumac, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Blizu 130 pozorišnih uloga na scenama širom Jugoslavije. Trideset šest filmova i blizu dvesta uloga u zelevizijskim emisijama, dramama i serijama. Nebrojeno nastupa na estradi i radiju. Čak 54 pesnika, “pevana” na TV-u, i ni manje ni više nego 420 na raznim promocijama. Oženjen, zaljubljen, otac četvoro dece.

“Gajio sam decu i nisam imao ni vremena ni potrebe da se bavim nameštajem i enterijerom. Ja imam četvoro dece, dva sina i sve kćerke. Sinovi imaju svoju sobu, devojčice svoju, baka takođe, ja i žena svoju sobu, imamo kuhinju, dnevni boravak i kupatila. Međutim, mi svi živimo svuda. Moja žena menja raspored svakih 5 – 6 meseci. Kako deca rastu, menjaju se i navike i raspored, selimo se. Prosto iz praktičnih razloga. A jedini cilj je udobnost. Ako je moguće. Ne vrednost. U bilo kom smislu. Moji zidovi su išarani, izlepljeni, nameštaj raubovan. Deca rastu. Da im branim da se razvijaju? Da sami odmalena osmišljavaju i grade svoje sredine? Ne! Važno je ne stavljati ih u neke stege koje se zovu kućni red, nameštaj, ophođenje prema starijima i sl. Važno je – dati im slobodu da, ako imaju neki dar, on ispliva na površinu. Dalje, i da sam imao novca (a glumci su, to valjda znate, oduvek bili puka sirotinja), ne bih kupovao te krupne neudobne komade nameštaja, koji inače ničemu ne služe. Jer mene to ne zanima. Stilski nameštaj, na primer. Tome je mesto u muzeju. A ja, ja moram da živim praktično. Da svak ima svoj kutak i identitet, da zajedno možemo, ako želimo, da gledamo TV. Da ja imam svoj radni Kutak ma koliko on bio mali i zauzimao površinu jednog pisaćeg stola. I to je dovoljno. Meni ne treba više.”

Glumac za svojim radnim stolom (okružen prošlošću i uspomenama)

Čovek koji i javno priznaje da je još uvek zaljubljen u svoju ženu. Čovek koji se (po čaršijskoj priči) sa kolegama Danilom Lazovićem i Aleksandrom Berčekom takmiči u broju dece (“Ne takmičim se ja s njima, već oni sa mnom, oni su mlađi” – kaže). Čovek koji iznad svega stavlja porodicu. Istina, svi moji sagovornici to manje – više čine. Barem deklarativno. Ali ovaj čovek – čak i poslove odbija ako odsutnost od kuće traje više od dva – tri dana. “To je mera koliko mogu bez njih” – ističe. A koren svega, kao i obično, nimalo slučajan. I nimalo lep.

“Rekao sam Vam da sam još kao mali dečak bio sam, čak i za to vreme retko je dete koje nije imalo nijednog roditelja. Obično su siročići imali barem jednog. Ili već nekog. Nemati nikog – bila je velika bruka. Bar među decom. A ona znaju da budu vrlo surova. I zbog toga smo se često tukli i krvili. Jednom mi jedan drug kaže: “Šta ti hoćeš, ti nemaš nikog, ni mamu ni tatu, a ja imam tatu.” Bio je mnogo veći i jači od mene, ali sam ga, valjda u besu, izbio kao konja. I rekao: “Znaš, ja kad odrastem i budem veliki, oženiću se i imaću toliko dece da ću povratiti sve. I moga tatu, i mamu, i brata, i sestru.” I tako je i bilo. Moja deca čak nose i njihova imena. Valjda i zato, ona danas zadovoljavaju apsolutno sve moje privatne potrebe. Jer čime god da se bavim, sem glumom i svojom decom, meni je užasno dosadno. To je tako.”

Smiraj

Miša Janketić se druži sa pesnicima, ali knjige kupuje samo u antikvarnicama. Sem poklonjenih. Sedi sa slikarima, ali ne kupuje njihove slike. I ne prima ih kao poklon. Sakuplja i kupuje alat i oružje. Ali su oni velikim delom u Kući. U Tomaševu – naravno. tamo gde seljanima jedino smeta što je on glumac i to poznat. Zato ga i ne zovu poi menu već po nadimku. Ćikun. Dobro kuva i dobar je tišler. Iako ne priznaje, i – tata. Milica mi je rekla. Voli sa Markešom (mladi, sin Marko, prim. aut.), koji je već glumac, da ode u šumu. Svoju. Sednu na panj. I on kaže: “Slušaj, Marko! I osećaj. Pretvori se u drvo!” Ili se, ponekad, zajedno zagledaju u kamen belutak i “potonu u njega”. Posle sati tako provedenih, vrate se “bolji, lepši i mudriji”. Kao pravi- ljudi. Na planini u kojoj je našao svoj mir.

“Zašto bih ja Mišu Janketića definisao kao čoveka, pa ako hoćete i glumca koji je uglavnom ispunio sve ono što je hteo. I formirao svoj život, ipak onako kako je hteo. Pri tom imajući sreću da nije gledao dalje nego što može da dobaci.”

I, mada je daleko dobacio, još uvek za ponečim čezne. Zastaje, pali cigaretu, prevrće je po ruci i posle kratkog premišljanja kaže:

“Brine me budućnost moje dece. Ljuti me nemoral i ljudska glupost, a čeznem za tim da decu odnegujem tako da budu samostalni, kako bih bar nekoliko godina, mogao da se očistim i u potpunosti živim u mom kraju, u prirodi. I da se – očišćen – u prirodu i pretočim.”

Posle smo pili. Onu istu – moračku. I pričali. Bez kasetofona. O bedler – begu, Njegošu, crnogoroskom kršu, o tome kako se “ćili”, livadi, kako da se zapate ovce. Ćikun iz Tomaševa i ja.

χ χ χ

Odmakla beogradska noć izgledala je – belo. I obično. Čak su se i ljudi činiji jednostavnijim. Tramvaji nisu radili. A sneg je škripao i mirisao na zavičaj. Ili mi se to samo činilo?“

 

 


Jovana Ješić

 

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

53 Beogradski fashion week

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .