Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Kiša

MediaSfera

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

Ovogodišnji “april u Beogradu” počeo je lošijim vremenom nego što smo očekivali. Najpre nas je iznenadio sneg, za njim je došla dosadna kiša (a kiša je uvek dosadna, osim tople, letnje, pod kojom možemo da stojimo goli dok sve miriše na pokvašenu prašinu), sunca na nebu ima tek toliko da ne zaboravimo da je proleće stiglo.




Ono što takođe ne treba da zaboravimo, to je početak aprila 1941. godine. Tada nas nije iznenadio sneg, nego kiša avionskih bombi avijacije nacističke Nemačke, koja je počela u nedeljno jutro na dan šesti rečenoga meseca i padala nekoliko dana po gradovima Kraljevine Jugoslavije, uglavnom većinski srpskim. Pokisli su Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac (ne ide uvek kiša oko njega), Leskovac, Banja Luka… Od teških, rasprskavajućih kapi, poginulo je i ranjeno mnogo civila, srušeno je mnogo stambenih zgrada, bolnica,  kulturnih ustanova, industrijskih objekata…

Za divno čudo, u nekim krajevima tadašnje naše zemlje, ta kiša je blagodatno delovala na zasade. U Hrvatskoj je, recimo, naročito uznapredovalo cveće. Braća Hrvati prosto nisu znali šta će s njim, pa su ga od besa čupali i njime junački gađali Nemce kad su ovi 10. aprila umarširali u Zagreb. I ne samo to. U tom herojskom otporu oni su čak stajali pored puta, nagurani jedno preko drugog, muško i žensko, staro i mlado, i hrabro podizali desnicu ruku ne bi li zaustavili agresore. Nisu, nažalost, dobro znali nemački, pa su umesto “Halt!” (stoj) uzvikivali “Hajl Hitler!” (živeo Hitler). No, niko nije savršen, pa da im ne zamerimo. Doduše, oni su se potrudili da savladaju taj teški jezik, pa su četiri decenije kasnije došli do tog nivoa da na njemu čak pišu pesme. Na primer, “Danke Deutschland”. Eee, sve se može kad se hoće.

Poplavni talas koji je pljusak napravio doneo je u moje Smederevo, i u veličanstvenu tvrđavu despota Đurđa Brankovića, nemačku vlast i sa njom sanduke i sanduke artiljerijske i pešadijske municije zaplenjene od razbijene kraljevske vojske širom Jugoslavije i nebrojeno buradi svakojakog goriva. E, nakon što je aprilska kiša za dvanaest dana stala i kad se sve to dobro prosušilo, 05. juna, baš na pijačni dan, kad je najveća gužva, u nekom sanduku su se posvađala i potukla dva metka, nervozna zbog manjka prostora i nedostatka vazduha. U tuči su napravili varnicu i izazvali eksploziju svega uskladištenog što je moglo da pukne. Bum i ode stara srpska prestonica i najveća građevina koju je naš narod ikada sam napravio. Možda postoji neki drugi uzrok katastrofe, ali nije zvanično utvrđen, ili bar nikada nije zvanično objavljen. Doduše, prošla je tek osamdeset i koja godina od tog dana, ima za to vremena. Kako god, grad je sravnjen sa zemljom, izginule su hiljade ljudi. Eto, nije slučajno što mi Srbi smatramo da smo najpametniji i najnapredniji narod na svetu. Mi smo svoje Smederevo satrli sami, a Japancima su bili potrebni Amerikanci da im sa dve atomke obrišu sa lica zemlje Hirošimu i Nagasaki, i to četiri godine kasnije, ‘ej!

Zbog onog zasipanja cvećem i pogrešnog stopiranja, Nemci su kaznili Hrvate, pa su im istog dana dali “samostalnu” Nezavisnu Državu Hrvatsku, da već jednom i oni vide kako je teško da se ima sopstvena država. Da se muče! Ovi pak nisu shvatili suštinu, pa su u toj zemlji mučili Srbe, Jevreje i Rome, uz nešto hrvatskih komunista. Zatvarali ih u koncentracione logore i ubijali bez ikakve granice u ubilačkoj mašti i broju žrtava. Vodeći brižno računa o svojim građanima, naročitu pažnju su poklanjali deci. Za njih su pravili posebne logore, gde su mališani, sigurni, obezbeđeni bodljikavom žicom, mogli da se do mile volje izležavaju na suncu i travi, koja je bila i jedino što su imali da jedu. Sve na jednom mestu, nisu morali ni u kuhinju da idu. A klopa u futurističkom, ustaškom vege fazonu. I sva ta lepota bez uobičajenog roditeljskog gunđanja, jer su ovi već bili poslati ili u svet (uglavnom na rad u Nemačku, kao roblje) ili na onaj svet.

Na kraju, Nemci su shvatili da su im Hrvati u stvari prijatelji, pa su napustili njihovu zemlju, ispraćeni muzikom ruskih i srpskih topova i pušaka. I nikada nisu zaboravili hrvatsko prijateljstvo. Samo, kada su im sledeći put poklonili nezavisnu državu, 1991, nisu u nju dolazili. Slali su novac i čelične poklone, ali ne i vojnike. Došli bi i oni, ali su imali ozbiljne probleme sa bolom u zadnjici. Naš prosti narod tu bolest zove “žvaće dupe gaće”. Zli jezici kažu da im je to genetski, od dedova i očeva koji su uniformisani boravili na ovim našim prostorima, gde su dobili genske mutacije usled jakog šuta u pomenuti deo tela gde leđa prestaju da imaju pristojno ime. Isti slučaj je bio i devedeset devete, kada su, kao vojnici jedne od članica NATO pakta, koji je napao Srbe za račun Albanaca, srpskoj deci slali bombe iz visina. Deca k’o deca, vikala su “Avione, baci mi bombone!”, ali piloti, ti visoko školovani vitezovi neba, nisu nikako znali srpski, pa su slali šta su imali, a što im je zvučalo najsličnije onome što su klinci uzvikivali. Da su sišli na zemlju, mnogo bolje bi čuli decu, a naročito njihove naoružane roditelje, ali, eto, nisu, zbog pomenutih izmena na genima.

Da ne bude da samo Nemci imaju posledice boravka u ovim krajevima, i mučeni Italijani, koji su četr’es’ prve ruku pod ruku sa Švabama udarili na Jugoslaviju, a potom ponovo i sa NATO paktom, doživljavaju tragedije. Njima su se mnogo lakše primile pomenute mutacije u vezi sa stražnjicom. Takav su genetski materijal, što bi se reklo. Videlo se to već u prvom navratu, pošto su odavde ispraćeni još četr’es’ treće, mnogo pre kraja rata. Posle ovog drugog puta doživeli su čudno društveno raslojavanje. Sad otmeni, bogati Italijani jedu školjke i rakove, a italijanske vojnike koji su bili deo međunarodnih snaga čuvara (ne)reda na Kosovu, KFOR-a, jedu rakovi. Kažu stručnjaci da je to zbog osiromašenja. Ne u džepu, imali su dobre plate, nego uranijuma. Čudnog li sveta, da Bog sačuva!

A kiša pada li, pada. Aprililili!

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 


Tekstovi objavljeni u rubrici „Kolumne odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije MediaSfere

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Austrijski filmski festival 2024

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .