MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Nisam pristalica takozvanih teorija zavere, ni slučajno nisam ravnozemljaš, nisam ni antivakser, ali se trudim da koliko-toliko ispratim dešavanja kod nas i u svetu i raznorazne priče koje se oko njih ispredaju. I da, u vezi sa njima, uvek držim mozak na radnoj temperaturi. Elem, dok smo onomad bili zaključavani i dresirani zarad pandemije korona virusa, neki su već najavljivali sledeću fazu krize.
Pominjala se “kontrolisana glad”, kao nešto što će doći odmah posle završetka pošasti o kojoj i dalje malo znamo, uglavnom zbog kontradiktornih informacija koje o njoj i dalje stižu sa svih strana i od raznih interesnih grupa. Opisivan je taj nastavak muka na globalnom nivou kao situacija u kojoj će biti para, ali neće biti dovoljno hrane da podmiri potrebe namnoženog čovečanstva, tj. neće imati šta da se kupi za taj novac.
Onda je (koliko god jezivo zvučala ta šala o ozbiljnoj stvari kakva je rat u Ukrajini, istinita je) čika Putin za dva dana izlečio svet od korone, odnosno proterao je sa naslovnih strana i udarnih vesti svojom komandom o napadu na susednu zemlju, bratsku, donedavno i deo zajedničke države. Kad se na istoku Evrope pripucalo, histerija oko Kovida 19 je pogođena u srce i postala jedna od prvih žrtava sukoba. Kako se pojavila, tako je i nestala, sahranjena u neobeležen grob. Još dok je ona trajala, počelo je ljuljanje svetskog tržišta u raznim oblastima. Kineski brodovi sa robom su se proredili, a time i oni iz drugih delova sveta, kao i kamioni, avioni i ostala robno-transportna sredstva, fabrike su otežano radile, osetio se nedostatak nesmetane proizvodnje, transporta i trgovine. No, to je, danas znamo, bio samo početak. A cene su uglavnom mirovale.
Onda je došao rusko-ukrajinski sukob. Čudna priča. Rat u kojem se i napadač na neki način brani, ali ne od napadnutog, nego od onih koji ovoga guraju u leđa iako je daleko slabiji. Hm… liči mi to na tuču u kojoj neki krupni momci žele patike i jaknu drugog krupnog momka, ali nemaju petlju da krenu na njega iako ih ima više i snažni su. Znaju da baja ima baš tešku ruku. Onda nađu nekog žilavka kojem pamet ne smeta, daju mu gumu za zube i pošalju ga da provocira onog krupajliju, ne bi li videli kako će da reaguje. Ovaj, normalno, posle izvesnog vremena razvuče maloga po zemlji, slomi mu ruku, izbije vazduh, prospe zube, raskrvari nos… Oni krupni momci povređenom stave gips, protezu, novu gumu, tampone, pa ga opet gurnu u tučnjavu. I tako iz dana u dan. Žilavko je sve slabiji, mršaviji i izudaraniji, krupajlija dobije poneku bubotku, što je u tuči normalno, inicijatori popravljaju slabijega i ispostavljaju mu, i zvanično i nezvanično, račune za opremu i medicinske usluge. I smeškaju se iz prikrajka. Eto, tako nekako… dok žilavko ne skvikne ili dok rmpalija ne odustane.
Da se vratim na ekonomiju. Ne kao kvazi stručnjak, jer o tome zaista nemam pojma, nego kao potrošač i posmatrač. Gde je ekonomija na globalnom nivou u pitanju, tu je uvek i neka politika, a ni za nju nisam stručnjak. Ali, samostalno analiziram, kao i većina nas. Dakle, uvedene su sankcije Rusiji od strane Zapada, ne bi li bila ekonomski prinuđena da prekine dejstva u Ukrajini. Zaista su delotvorne – Rusija ima veći profit od trgovine gasom, naftom i njenim derivatima nego ikada. Jer, cene su im otišle u nebo, a tržište nije samo kod onih koji su na ukrajinskoj strani. Dobru zaradu imaju i Amerikanci, prodavci, a štetu samo Evropljani, kupci. Ukratko, te robe ima dovoljno i svuda, samo što sada papreno košta. Ono – prodajemo je manje, a zarađujemo znatno više. Odlične sankcije! Nekom rat, nekom brat, što bi se reklo. Tu, naravno, nije kraj.
Skok cena navednih energenata izazvao je i porast cene električne energije, a onda redom svega što je ljudima širom sveta potrebno za normalan život: hrane, ogreva, lekova, tehnike, obuće i odeće, hemikalija, štampe, usluga… Trgovci po marketima ne stižu da prelepe markice koliko se cifre na njima često menjaju. A plate su uglavnom brojčano iste, realno poprilično manje. Čak i kad rastu, ne stižu da isprate promene na artiklima. Kontrolisana glad se, izgleda, sprovodi kontra linijom: ima robe, ali nema para. Odnosno, izvlači nam se iz džepa, za iste stvari, mnogo više nego do pre nekog vremena. Što je povoljno za bogate, naravno, jer njih ne zanima visina cena, a uglavnom i spadaju u klasu prodavaca, pa većini konto raste li raste. Da kriza ide po gore pomenutoj najavi, bili bi pogođeni i oni. Smanjila bi se proizvodnja, time i profit. Ovako, teret pada na običan narod, koji mora da kupuje sve i svašta za paprene svote novca, jer bez toga nema života. Sve u svemu – udri po sirotinji! Tako je vazda bilo, tako će i biti.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro.
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar