MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Hodam širokim beogradskim bulevarom u prolećnoj haljini i u novim mokasinama koje me žuljaju, jer se još nisu razgazile. Prolazim kraj Vukovog spomenika i u glavi mi sevnu misao “ti si još tu” i nastavljam hod ka Tašmajdanu. Više ne osećam žuljeve, misli su se za to pobrinule.
Ovih dana me muči misao o neminovnoj budućnosti koja dolazi. Razmišljam o tome šta će ostati od ovog grada za nove generacije, država stvara nove simbole grada, a stare ruši, izmešta, premešta. Sajam se seli u Surčin, zoološki vrt na Adu, sledeći na redu je verovatno spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću, a možda i Tašmajdan prebace u Pinosavu, Geneksovu kulu u Barajevo. Ko zna, možda.
Simbole grada Beograda će zameniti neki novi simboli, bez istorije i dugovečnosti. Tako nam i treba, kad smo dozvolili da Trg republike postane betonsko ruglo, sada neka nam oduzmu sve simbole grada! Pa da, već su počeli – Zoo vrt, sajam, sad je došao red na pozorište Boško Buha. A sutra će na red doći neki mostovi, parkovi, spomenici.
Tužno mi je sve to, a još tužnije od svega toga su vesti kojima smo ovih dana okruženi – narod koji se bije za jeftine ćevape u nemačkom lancu supermarketa, masovno trovanje pasa lutalica, jer nema dovoljno mesta u azilu za njih, srednjoškolci koji protestuju protiv državne mature boreći se za svoje bolje sutra, a tu je naravno i vest koja je mene najviše potresla – otac je držao ćerku u zatočeništvu nekoliko godina. Sama vest, ali i svi detalji koji su se pojavili u medijima su me jako potresli i ne mogu da se ne zapitam gde su i šta rade službe, državne institucije?! Zašto se niko nije zapitao zašto dete nije upisano u školu? Zašto dete nije dolazilo na redovne vakcinacije i preglede u dom zdravlja? Zašto socijalne službe nisu odlazile u kontrolu znajući da je otac jedini staratelj deteta? Milion pitanja, a odgovora nema. Svi ćute. I institucije i građani. Institucije ćute, građani ćute i trpe.
Završila sam šetnju kroz beogradski bulevar, noć je sveža i tiha, ulica pusta, tek poneko se na njoj nađe. Mene ispunjava nemir, strahujem za sutra, za svoju budućnost, za budućnost moje porodice, ali i za budućnost porodice koju ću tek stvoriti. Gotovo svako veče poslednjih mesec dana sam plakala, jer ništa nije kako bi trebalo da bude.
Poraz ovog grada doživljavam vrlo lično, krivim isključivo nas, građane, jer ćutimo i trpimo, živimo u iluziji i nadanju da će sutra možda biti bolje, a neće, sutra jedino bude gore. Svakog dana se budimo sa sve gorim vestima, svakog dana saznajemo da se neki simboli grada izmeštaju, svakog dana saznajemo da institucije, socijalne službe i sve druge službe ne rade svoj posao, ne štite svoje građane i ne brinu o građanima koji njih plaćaju da ih štite i da brinu o njima. Mi smo, kao društvo, potpuno sami, razočarani i bez imalo volje i želje da se borimo za nas, za naše dobro, za naša prava, za naš grad, za naše bolje sutra. Pomirili smo se sa time da neće doći bolje sutra.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar