Na putu u raj Priče

Jasmina Vujadinović Na putu u raj: Smrti nema – ostaje duh

MediaSfera

 

 

Piše: Jasmina Vujadinović

Foto: Pixabay

 

Dok nas smrt ne rastavi. Zar ima nešto lepše, dok se na vernost neko ne obaveže? Mladost tvori, starost zbori, nek’ se za ljubav svako bori.




-Da li se sećaš kada je Viole… – započe Boris dok smo sedeli na mom krevetu od bambusa, posutog laticama ruža. Proleće je ušlo kroz prozor i donelo miris tek procvalih zumbula.

Prekrila sam mu rukom usta. „Nažalost, nje više nema…Dođi“, privukoh ga. „Želim te“, rekoh mu grickajući mu donju usnu.

Uhvatio me za struk i bacio uvis, skoro do plafona. Podilazili su me žmarci od uzbuđenja: imala sam utisak da letim. I da ću bezbedno da se spustim: pravo u Borisovo naručje.

Oči su mu plamtele od zanosa. Lagano me položio na krevet. Posmatrao me netremice, bez reči. Podigao je ruke i prste provlačio kroz moju kosu, praveći kružne pokrete po mom temenu i čitavom licu.

-Zatvori oči – šapnu mi. Osetila sam njegov vlažni jezik u mom uhu i vreo dah od kojeg sam treperila.

-Uzmi me! – uzviknuh stežući ga rukom oko struka.

Boris na to nije reagovao. „Hoću da osetim svaki delić tvog tela“, reče tihim glasom.

Ispitivali smo jedno drugo, slatko i dugo. Što je ekstaza bliže, dodiri su sve niže. Otkopčavao je moju košulju, dugme po dugme. Ljubio me po vratu i grickao bedra. Stopili smo se u jedno biće, isprepletenih ruku i nogu.

On je bio brod, a ja luka. Njihali smo se, boreći se sa „plimom i osekom“: talasi emocija i strasti ispunili su naša tela, a krv je bila vrela.

-Koža ti je meka  kao svila. Želim te uvek kraj sebe, mila – ponavljao je dok smo stenjali i uzdisali od telesnog zadovoljstva.

Tanak mlaz krvi, slio se niz moju butinu. Pogledala sam Borisa očima žene, rešena da ljubav za njega nikad ne uvene.

Ležali smo nagi jedno pored drugog u sobi sa narandžastim svetlom, koje je dopiralo iz himalajske lampe. Sa fotelje su nas posmatrale Žućkove mačje oči: kao svevideći mudrac, znao je sve tajne. Zažmurio je, podvio rep i lenjo se sklupčao.

Sat je otkucao ponoć. Boris je skočio, brzo podigao farmerke i duks sa poda: obukao se, strasno me poljubio i na prstima izašao iz stana. Njegov motor je zagrmeo i nestao u tamnoj noći.

Svanuo je vedar dan. Na mom prozoru, ugledala sam gugutku. Stajala je bojažljivo na kraju simsa: kao da je ispitivala teren. Nasmešila sam joj se: gugutka je odletela.

Sutradan je opet došla. Prišla sam joj i dala joj zrnevlje. Čekala je da se udaljim: sve je pojela. Narednog dana: isto. Malo po malo, gugutka i ja smo se sprijateljile u toj meri, da mi je ulazila u sobu i jela sa stola.

Naše „druženje“ je trajalo nekoliko meseci. O toj maloj, sivoj, glatkoj, umiljatoj gugutki brinuli smo tata, mama, sestra Desa, Boris i ja. Svi smo svakodnevno dovlačili kese pune zrnevlja.

-Neka se nađe. Možda će sa njom doći i ostale – očekivali smo.

Prošao je jedan dan, gugutka nije sletela na moj sims. Nije ni drugog dana: ni trećeg.

-Da nije otišla negde drugde? – upitah tužno za doručkom.

Moj tata je, kao i uvek, na sve gledao sa vedrije strane. „Ne brini…Vratiće se“.

Otišla sam u moju sobu i sela za radni sto. Odjedanput sam osetila snažno drmusanje: uperila sam pogled u zid ispred sebe: svom silinom se pomerio: pomislila sam da će se srušiti.

Otrčah u dnevnu sobu. „Da li je malopre bio zemljotres?“, upitah zajapureno.

-Ništa nismo primetili. Opet nešto izmišljaš – odmahnu rukom moja mama i nastavi da gleda tv seriju.

Uveče je zazvonio telefon. Preminuo je naš porodični kum Dule, kojeg sam zvala „deda“.

Neverica, tuga, suze. Tata, mama, moja sestra Desa i ja smo probdeli čitavu noć. San nije dolazio na oči: ali su zato navirala sećanja. U božanskoj tišini, odavali smo poštovanje tom krupnom čoveku, ljudini mekog srca. I kao da smo pokušali da „poništimo“ njegov odlazak: i da ga „vratimo“: da bude tu: pored nas.

Deda Dule je stanovao na prvom spratu u zgradi, u neposrednoj blizini. Nije se ženio zbog neuzvraćene ljubavi. Ipak, nikada nije bio sam: kod njega su barem jedanput sedmično, dolazili prijatelji i poznanici da diskutuju o političkim i istorijskim temama.

Sada je njegova soba bila premala da primi sve ljude, koji su došli do njegovog odra.

Smrt. Kraj. Ili početak nečeg novog. Kako prihvatiti da više nema nekoga bez koga se nije moglo?

Puštam misli da mi prolaze kroz glavu. Kao „opijena“ ulazim u dedinu zgradu. Penjem se uz stepenice. Odjedanput – čudo! Odozgo, niz gelender, je protutnjao fijuk vetra: zastao na kratko pored moje leve ruke. Moj deda me vazdušasto „dodirnuo“: „čula“ sam njegov osmeh i „videla“ njegovo nasmejano lice.

Istog trenutka osetila sam pravu, istinsku radost. Uzvratila sam mu osmehom, počastvovana što se samo sa mnom tako pozdravio. Otkrio mi je tajnu: smrti nema ostaje duh.

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .