MediaSfera
Meni je uvek bio potreban vetar u leđa, snažan podsticaj, uvek mi je bio potreban neko da me pogura ka svemu onome čega se plašim, što odlažem, ka svemu onome što znam da mogu.
Nikada nisam verovala u sebe. A onda se prosto dogodi život i shvatiš da ne možeš da se plašiš. Dogodila se tatina bolest, dogodile su se njegove operacije, gubitak posla. Dogodila se mamina bolest. I sve to te razbije u paramparčad. Dogodila se i pandemija koja je svakog od nas izbacila iz koloseka. Radili smo i učili od kuće, putovanja su bila misaona imenica, ljudi su zavoleli kuvanje, otuđili se od drugih, uplašili se izlazaka. A onda se pandemija smirila, život je nastavio da teče tamo gde je pre tri godine stao. Sve je isto, samo i dalje malo više peremo ruke nego što je to uobičajeno.
Dan je sve kraći, vremena nemamo i stalno je prisutan osećaj da godine lete, a da mi ne radimo ništa. A nije tako, mi puno radimo za sebe, na sebi, za druge. Radimo, a opet teško je oteti se osećanjima prolaznosti, usamljenosti i u glavi nam odzvanja rečenica “nisi dovoljno dobra, uspešna, srećna…” Niz nastavite sami…
Ipak treba naći snage i verovati u sebe, biti snažan vetar u leđa samome sebi i reći “dan po dan, korak po korak, ne možeš trčati dok ne naučiš da hodaš, apliciraj za tu praksu, prijavi se za taj seminar ili posao, traži da učiš nešto novo, istražuj ono što te zanima”.
Kada dođete u tu fazu, kada jasno postavite cilj sve će biti lakše.
Istina je da sam ove godine možda najaktivnije počela da radim na svom zacrtanom cilju. I zbog toga sam ponosna na sebe, nisam dozvolila da me sve loše stvari, bolesti, pandemija i mamina smrt zaustave na putu ka cilju. Ne mogu da dopustim sebi da samo plačem i da čekam da sve prođe i dođe na svoje, moram sama da ustanem, da radim, da platim račune, da brinem o svom psihofizičkom stanju, moram sama da učim i da živim.
Ne volim da pričam o svojim uspesima, jer mi uvek deluju mizerno u poređenju sa tuđim. Nisam navikla da sebe hvalim i podržavam, ali ipak kad pogledam odakle sam počela i dokle sam došla, mislim da je to veliki pređeni put i to veoma značajan. Šta znam, možda u tuđim očima to ne deluje kao puno, ali oni nikad nisu bili u mojoj glavi i ne znaju kakve sam bitke vodila, ne znaju šta mi je sve život doneo i koga mi je odneo.
Dakle, svako od nas ima dve opcije. Prva, kada naiđe težak period, a svima nama naiđe takav period, da se povuče, da plače i da se nada da će sve to proći, ili, to bi bila druga opcija, da ustane, da se bori, za sebe i zbog sebe.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar