MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Mnogo puta je u ovim našim srpskim krajevima rečeno da nam sudbinu kroje trećerazredni političari i razne birokrate, uglavnom, naravno, sa “trulog Zapada”, nebitni i ni po čemu pamtljivi likovi. Izmenjalo ih se tokom godina, na raznim funkcijama, iz raznih zemalja, na desetine, većinu smo odavno zaboravili.
Da napomenem na početku, daleko sam od nekoga ko iz čista mira ima nešto protiv Zapada. Odrastao sam na englesko/američkoj rok muzici, italijanskim stripovima o kaubojima i nekim grotesknim likovima, američkim o superherojima, francuskim o Galima, Rimljanima i drugim smešnim junacima, na holivudskim i Evropskim filmovima, u sportu sam uglavnom navijao za Zapadnjake… malo li je? Politika me nije mnogo zanimala jer tad, tad sam bio mlad. Ali, kad je počelo da se zakuvava u bivšoj SFRJ, pa da se puca, pa da se deli, pa da nas bombarduju, pa da nas truju, pa da lažu o nama… počeo sam da posmatram stvari na drugačiji način, postali su mi, blago rečeno, manje simpatični.
Pre neki dan, nađe se, usred Beograda, vazda otvorenog za sve i svakoga, izvesni Austrijanac, Ginter Felinger, NATO i albanski lobista, da fotografiše spomenik tragično stradaloj Milici Rakić i tvitom pozove Srbiju da isti ukloni jer on “izvrće činjenice”. Da nije tužno, bilo bi smešno. Jedan gospodin Niko i Ništa, verovatno i ne sav svoj u tintari, drznuo se da dira u mrtvu decu?! Ima li dubljeg dna za čoveka? A mi? Jesmo li ga proterali? Zabranili mu doživotno ulaz u našu zemlju? Uradili bilo šta zvanično? Nisam čuo. Komentare po internetu i novinske članke ne računam, oni ne proizvode nikakve posledice po dotičnog. Kao da mu nije bilo dosta, reče i da mu je žao što nije bio dovoljno hrabar da donese zastavu Kosova da je podigne na beogradskom Trgu Republike. Ali, veli, sledeći put hoće. Rođače moj evropski, nemoj da tegliš sa sobom zastavu lažne države, evo, daću ti ja da nešto čvrsto stegneš i digneš na trgu, samo dobro operi ruke! Bljak! Da to svedemo, ipak, na verbalnu verziju: možeš da nas uhvatiš za… Eh, kako je prostota nekad blagotvorna za dušu!
Kad već pomenuh Kosovo… pišem ovo dok Srbija obeležava devetnaest godina od onog strašnog dana kada je ne neka šiptarska ekstremistička grupa, ne neka jedinica kosovske policije, nego dobar deo tamošnjeg običnog albanskog naroda (njih oko šezdeset hiljada rad(t)no sposobnih), u odavno isplaniranoj, dugo pripremanoj i dobro organizovanoj hajci na sve srpsko, izvršio novi pogrom nad nezaštićenim srpskim stanovništvom južno od Ibra, vrlo brzo posle onog iz juna 1999, a kao uvod u proglašenje nezavisnosti, koje je usledilo 2008. godine. Napad je bio “spontana reakcija” na laž o albanskim dečacima koji su se, bežeći od svojih srpskih komšija iz sela Zupče, utopili u reci Ibar, u selu Čabra, u srpskoj opštini Zubin Potok. Za tri dana, Albanci su ubili par desetina (podaci se razlikuju, ne znam kome da verujem, ali sama cifra i nije suštinski važna), telesno povredili preko devet stotina i proterali više od četiri hiljade Srba, uništili mnogo spomenika kulture i verskih objekata, crkvenih relikvija i knjiga, stambenih i zdravstvenih objekata, potpuno ispraznili dva sela…
Sve to pred očima pripadnika KFOR-a, međunarodnih snaga zaduženih da se staraju o bezbednosti srpske manjine u pokrajini. Bili su, izjavili su kasnije, iznenađeni intenzitetom albanskog napada te nisu uspeli da adekvatno reaguju. Čuj, tri dana nisu mogli da se saberu?! Deder, gospodo, proverite da nemamo neku dugmad na leđima! Objektivnosti i poštenja radi, valja reći da je bilo svetlih primera među tim vojnicima, onih koji su pomagali napadnutim Srbima, makar tako da ih transportuju sa lica mesta. Neki su i pucali na one u rulji koji su koristili vatreno oružje, bilo je mrtvih od tih hitaca.
Valja reći i da je, uglavnom po selima, bilo lokalnih vođa Albanaca koji su štitili svoje srpske komšije, čak su i neki od njih bili napadnuti. Nažalost, oni su ekstremi među ekstremistima. Izuzeci koji potvrđuju pravilo. Zbog takvih ljudi mi je žao što ću ponovo da kažem: linija razgraničenja između Srba i Albanaca, kad god i gde god bila utvrđena, može da bude samo zid, uz prekid svake komunikacije. Otvoreni Balkan, miran suživot bez granica i bilo šta što bi na to ličilo – nema nikakvog smisla. Ne ide. Nije mi drago, ali to je istina. Lepše bi bilo da je drugačije, ali nije. Red je da se više ne zanosimo, već smo mnogo puta skupo platili svoje iluzije. Svaka čast pomenutim dobrim, poštenim ljudima. Hvala im i gde čuli i gde ne čuli. Ali, ne stavlja se buđav lebac u korpu sa svežim samo zato što mu je jedan okrajak dobar.
Moramo da saberemo dva i dva, odnosno političke i ekonomske interese sponzora nezavisnog Kosova te albansku mržnju prema nama i ambicije da se neograničeno šire na račun okolnih balkanskih naroda. To je vrlo dobar, četiri. Ako im dodamo i našu pomoć u svemu tome, to će biti pet. Hm! Nisu baš odlični, zar ne?
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar