Na putu u raj Priče

Jasmina Vujadinović Na putu u raj: Kapljica suze

MediaSfera

 

 

Piše: Jasmina Vujadinović

Foto: Pixabay

 

Komšinica Mara retko kad spava. Ni mrav neće moći da prođe, ako kod nje na „naplatnu rampu“ ne dođe. Tako ti je u mom kraju gde se svi znaju.

Asistentkinja i ljubavnica Vikinog oca vajara Leonarda, iako je mogla i ćerka da mu bude, bila je muza zbog koje se imanja gube. Iako mlada, nije htela svakom da se poda. Al’ je zato kovala plan strašni: kako Leonardo da joj još više kesu odreši.

-Zar je moguće da vara onako divnu suprugu sa tom…tom…, kako se već zove… asistentkinjom? – upita Mica komšinicu Maru koja je stajala na prozoru, podbočivši glavu rukama.

Iako je imala odgovor na svako pitanje o dešavanjima u rejonu, Mara, punačka žena poznatog obućara, zabrinuto zatrese glavom i uperi pogled u nebo.

Mica se nervozno prebacivala s noge na nogu, možda zbog punih cegera. Željno iščekujući odgovor, blago je napućila usne, a zatim progutala pljuvačku. Najslađe što život ume da napravi je kad nju mesar raspali, govorila je Mica. Butkice, kolenice, to su njegove „sestrice“. Pa, kad svojim mesnatim prstima štrpne zguza, Mica se zakikota dok je mesar ne odmota.

-Ajde, ajde, gukni već jedanput! – uzviknu Mica nestrpljivo – I ja bih htela da me jedan takav, mislim, umetnik odmeri tačno, onoliko koliko treba – namignu joj Mica, a butkica joj sevnu ispod šlica.

-Pobogu, Mico, za tebe su rupe glavna tema. Gde god ih ima, nek’se neko sprema — tobože će nezainteresovano Mara, nekada žena iz zanata stara.

-Od tebe bih još štošta mogla da čujem. Al’ kaži mi ono što očekujem – odgovori Mica, koju su u kraju prozvali „prava špica“. Nju nije hteo samo onaj, koji nije smeo.

Čim sam izašla iz zgrade, njih dve su zaćutale: nisu ni slutile da sam čula svaku njihovu reč dok sam stajala pored ulaznih vrata.

-Zdravo, dete drago – rekoše uglas, pomerajući usne kao ribe željne hrane.

Komšinica Mara, stražarka prava, ni noću ne spava. Al’ joj to ni malo ne smeta da čila i orna, na prozoru sve dozna.

-Je’l idete kod Violete u posetu? – upita, primetivši i Borisa koji mi se približavao.

-Ako, ako, Viki sad sigurno nije lako. Pored dve mame, sada teško može da opstane – nastavila je u svom stilu.

Boris im se uljudno nasmešio, uzeo me za ruku i uđosmo u taksi. Sedeli smo, priljubljeni jedno uz drugo, na zadnjem sedištu: čvrsto se držeći za ruke neraskidivim „lancima“. Taksista je ćutao: nas dvoje takođe. Nismo ni znali šta nas čeka. Tišina nije slutila na dobro.

Ispred bolnice smo pazarili agrume. U tačno zakazano vreme za posete, ušli smo kod Viki. Pored njenog bolničkog kreveta, njena mama i brat sedeli su pognutih glava.

-Uđite, deco – jedva je uspela da izgovori Vikina mama, gledajući nas očima podbulim od plakanja: njen brat Mihailo je podigao veđe i nastavio da zuri u svoju nepomičnu sestru.

Viki je ležala sva u zavojima: samo su joj se oči videle. Boris i ja smo se nagnuli nad njom: trepnula je znak pozdrava. Reči su nam zastale u grlu. Nisu ni bile potrebne. I ćutke smo se razumeli. Delili smo energiju, onu pravu, ljudsku, koja može i brdo da pomeri.

Na drvenoj stolici pored Vikinog kreveta bile su njene prve baletanke sa tragovima krvi od početničkih bolnih koraka. Stoje tako i čekaju da ih njihova vlasnica, opet obuje.

Iz Vikinog desnog oka potekla je suza. Mala kapljica, čista kao njena duša, sjajna kao njena lepota, topla kao njeno telo: kotrljala se niz zavoje sve do zemlje u dvorištu bolnice, gde se zaustavila. Kada smo pogledali kroz prozor, izniklo je drvo života.

-Ćeri, moja, ne plači – ponavljala je tužno njena mama Nada -Vilo, moja, sve će ovo proći i ponovo ćeš zaigrati – zatreperi joj glas.

U trenutku sve je stalo. Kao da smo se svi skamenili u vremenu i prostoru. Koliko je to trajalo, Bog će ga znati. Kada sam se trgla, Vikin bolnički krevet je bio prazan.

-Gde je Violeta? – povukoh za rukav medicinsku sestru, koja se se zatekla u sobi.

Pogledala me je iznenađeno. „Ah, čula sam tu priču. Pacijentkinja Violeta je preminula pre šest meseci“, odgovori nastavljajući da gura kolica sa lekovima.

-A njena majka Nada i brat Mihailo? Šta je sa njima? – uhvatih je za rukav.

Sestra mi je tiho rekla da pođem za njom do hodnika. „Violetina majka je preminula od tuge, a njen brat Mihailo je izvršio samoubistvo. To je sve što znam“.

Bože, šta se ovo događa? Gde je nestao Boris? Gde sam ja bila tokom ovih šest meseci?

-Izvinite, a šta je sa Violetinim ocem Leonardom, čuvenim vajarom? – upitah u panici.

Sestra više nije imala strpljenja. „Molim Vas, napustite bolnicu“, odgovori kratko i zatvori vrata za mnom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Austrijski filmski festival 2024

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .