MediaSfera
Previše svega mora pući.
Tako sam i ja, u nedelju veče pukla.
Prethodna nedelja je bila izuzetno teška i naporna, puna nekih loših i ružnih vesti, a završila se tako što sam briznula u plač zbog nemoći koju osećam, zbog bojazni za sutra, i zbog tuge od juče.
Umro je glumac Tanasije Uzunović. To mi je palo teško, jer sam shvatila da odlaze veliki umetnici čiji rad cenim, a sa kojima nisam stigla da uradim intervju.
Oduvek mi je bila želja da uradim intervju sa velikim ljudima koji će kod mene ogoliti dušu kao što su to uradili kod Veselina Kljajića, ili kod Tanje Peternek Aleksić, ili pak kod Vesne Dedić ili Miljane Nešković. Znam da je teško uraditi intervju ili reportažu o čoveku, jer tada treba prikazati sve njegove osobine. Bojim se da više neću imati sa kime da ih uradim.
Umro je i pisac Dragoslav Mihailović, baš prošle nedelje sam gledala predstavu koju je Mirjana Karanović uradila na osnovu njegovog dela “Petrijin venac”.
Prošle nedelje se navršilo tačno 20 godina od ubistva premijera Zorana Đinđića. Ja sam bila previše mala kada je on ubijen, tako da ne mogu da vam pišem šta sam osećala kada sam sa radio stanice čula da je ubijen, jer verovatno nisam ni čula, bila sam dete i igrala sam se, verovatno, loptom. Međutim, kasnije sam čula za njega. O njemu mi je pričao tata, a potom smo pričali o njemu i u srednjoj školi i na fakultetu. Žao mi je što danas pričamo o njemu samo onog dana kada se obeležava godišnjica njegove smrti. Profesori sa mog fakulteta kažu da dok je on bio premijer Srbija je bila cenjenija zemlja i da smo tada bili prava demokratija. Tata se slaže sa tim stavom i kaže da kada je Đinđić ubijen da je nestala demokratija u našoj zemlji.
Nedelja veče, gledam dokumentarni film koji je uradio Švarm “ĐINĐIĆ – priča o Srbiji” i sećam se te tatine rečenice i tu pucam, plačem i ne mogu da se zaustavim. Teško mi je, jer sam svesna da je Đinđić bio u pravu kada je rekao da “u svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva”, jer sve ono što je loše mi odobravamo i ne razmišljamo o tome kakve to posledice ima po naše društvo. Korov u Srbiji je rijaliti, nesloboda medija, kriminal, mafija, korupcija, lake žene, teške droge, nasilje, zapošljavanje isključivo uz knjižicu, ali ne radnu… Imamo mi dosta korova.
I kao što sam rekla – previše svega mora pući. Ja sam pukla uz film, jer je to bio vrhunac svega lošeg što se te nedelje desilo. A desilo se, osim smrti glumca Tanasija Uzunovića i pisca Dragoslava Mihailovića, desilo se i da gradonačelnik diskriminiše Rome, desilo se i da se prema najnovijem izveštaju o stanju demokratije u svetu za prethodnu godinu Srbija našla među zemljama sa najvećim nivoom autokratizacije, a švedski Institut V Dem koji je sproveo ovo istraživanje Srbiju je okarakterisao kao izbornu autokratiju.
Prošle nedelje je izašao i izveštaj Fridom hausa (Freedom House) koji kaže da se Srbija u oblasti slobode medija ocenjuje ocenom dva od četiri i u izveštaju se govori o pritiscima na medije, autocenzuri, tužbama i pretnjama koje dobijaju mediji i medijski radnici u Srbiji. Izveštaj pokazuje i da imamo potpuno kontrolisanu i debalansiranu medijsku scenu.
Đinđić je posle Slobe došao u svakom smislu u razrušenu zemlju, u zemlju razrušenih medija, a danas dvadeset godina kasnije, ja ću se zaposliti u državi u kojoj je medijska scena razrušena isto kao pre dvadeset godina. To je razlog zbog kog sam se raspala, pukla i rasplakala.
I ne, ne poistovećujem sebe sa Đinđićem, samo smatram da smo se “dvadeset godina od njegovog ubistva mi vratili dvadeset godina unazad” baš kao što kaže Igor Božić, programski direktor N1.
Đinđić je rekao da “velikih promena nema bez velikih napora. Velikih promena nema bez novih pravila, kreativnosti i odlučnosti. Velike promene se ne događaju same po sebi, evolutivno, prerastanjem jednog sistema u drugi. One se događaju diskontinuitetom, lomljenjem okova i uspostavljanjem novih odnosa”.
Ja se nadam da će moja generacija, ali i generacije koje će tek stasavati na mom fakultetu doneti promene i da će razrušenu medijsku scenu u Srbiji popraviti. Isto tako se nadam da ćemo kao društvo da budemo bolji i da ćemo se izboriti za svoja prava i da ćemo demokratiju koja je nestala onda kada je Đinđić ubijen vratiti.
Možda će nove generacije iznedriti nekog novog Đinđića, a možda i neće, ali danas barem možemo da učimo iz njegovih govora i postupaka. Moramo i možemo da popravimo situaciju u zemlji, pa da više ne budemo okarakterisani kao “izborna autokratija” i “zemlja neslobodnih medija” već kao zemlja slobodnih medija, u kojoj je obrazovano, liberalno, kulturno i ekološki osvešćeno društvo i u kojoj vlada demokratija. Za to nam je potrbno znanje, a to imamo. Možda “nemamo čarobni štapić, al’ ono što imamo je naše znanje i energija”, baš kao što je rekao Zoran Đindić.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar