MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Postoji ona narodna gde se pominju čovek i vo, reč i rogovi i ko se za šta vezuje. Ta i ostale stare mudre izreke nastajale su kroz dugi niz godina, na osnovu taloženja svakojakih iskustava i saznanja. U ono vreme su, logično, bile potpuno istinite. Trebalo bi da važe i danas, jer je savremeni čovek, kako neskromno smatramo, pametniji, bolji i svesniji od svojih predaka. No, da li je tako? Konkretno: koliko danas vredi reč, može li se iko vezati za nju?
Svedoci smo da se svako malo, kod nas i širom sveta, na lokalnom, regionalnom, državnom, kakvom god nivou, održavaju izbori za skupštinu, predsednika ili nešto slično, a na tu listu se mogu dodati i referendumi o svemu i svačemu. Na tim se izbornim mestima običan svet kao nešto pita. To je demokratija. Vladavina naroda po određenom većinskom principu. Važi, važi. Ali, neka bude da verujemo u tu bajku. Pre nego što njegovo biračko visočanstvo zaokruži željeni broj ispred imena kandidata, stranke, grupe građana ili ponuđenog odgovora na pitanje, dugo ga, mesecima, sa svih strana, zasipaju programima, obećanjima, analizama, prognozama, a ponekad i skrivenim pretnjama. Ne direktnim po život i telo, nego tipa – ako pogrešno zaokružite, nadrljaćete, jer samo ta i ta opcija je ispravna.
Kako god, u izbornim kampanjama se obećavaju kule i gradovi, debeli novčanici za radnike i penzionere, konačan obračun sa kriminalom, vrhunsko školstvo i zdravstvo, stanovi po povoljnim cenama, razvoj saobraćajne infrastrukture, subvencije za poljoprivrednike i svašta još. Kandidati i predstavnici subjekata koji su na izbornim listama se pljuju, psuju i optužuju da ne može grđe. To su sve reči. Izgovorene javno na televiziji, radiju i drugim elektronskim medijima ili na predizbornim skupovima, napisane u štampi ili na bilbordima, plakatima i flajerima. Reči kojih bi onaj ko ih je pustio u javnost trebalo da se drži do poslednjeg slova, da iza njih stoji svojom čašću. I jeste tako, ali samo dok traje rok za davanje obećanja.
Kada se birališta zatvore, kreće brojanje (što se ponekad može pročitati i kao krađa) glasova i saopštavanje rezultata. A onda počinje prvi krug gaženja reči. Oni koji su se do juče vređali na pasja kola danas pregovaraju o koalicijama i podeli vlasti, dele poslaničke mandate, ministarske i druge funkcionerske fotelje, savetnička, sekretarska i direktorska mesta, članstvo u upravnim odborima, gradskim vladama i druge pozicije za koje će narod solidno da ih plaća, a da mnogi na tim mestima neće baš da se pretrgnu od posla, blago rečeno. Drugi krug gaženja reči (možda i gori od prvog) jeste, opet blago rečeno, zaobilaženje i zaboravljanje obećanja datih u kampanji. Ne može, nema se, ne smemo, nije tehnički izvodljivo, nije u skladu sa mišljenjem nekog bezveznog evropskog ili američkog organa ili birokrate i tako redom. Opravdanja se lako nađu, a rezultat je uvek isti: pogažena reč. I nikom ništa. Na sledećim izborima sve ispočetka.
Svojevrsna forma gaženja reči jeste i potpisivanje svakojakih međunarodnih sporazuma, jer i oni predstavljaju neku vrstu date reči, napisane, potpisane, overene, ratifikovane. Političari se smeškaju i ponekad pozdrave pred kamerama posle stavljanja parafa na nešto zašta unapred znaju da neće da bude ostvareno ili dozvoljeno. Boljeg primera od dugotrajnog pregovaračkog procesa Srba i Albanaca nema. Vlasti lažne države nisu ispunili ništa od onoga što su njihovi predstavnici potpisali i to se tako vuče već godinama, o čemu god da se radilo. Pričamo prazne priče sa njima i glumimo ikebanu na stolu promašenih međunarodnih odnosa i odavno nepostojećeg međunarodnog prava.
Vrsta gaženja reči jeste i netačno, lažno, prevarantsko deklarisanje i reklamiranje robe bilo koje vrste. Ono što je napisano ili rečeno o određenom prehrambenom, odevnom, farmaceutskom, automobilskom, tehničkom ili nekom drugom proizvodu mora da bude tačno. Jer, deklaracija i reklama su reči, njihova istinitost ne bi smela da bude upitna. U suprotnom je laž, a laž je uvek – pogažena reč. Zarada koja se ostvaruje na osnovu te laži je sramna. Lepo je imati veliku svotu na računu i pun novčanik, ali to nije suština života. Rođeni smo goli, da budemo ljudi. Odlazimo goli, ništa što smo stvorili ne nosimo sa sobom, samo dušu. Ne treba da je prljamo zarad novca.
Na kraju, ali daleko od toga da je najmanje važno, značaj date reči gubi se i na onom iskonskom, ličnom nivou. U porodici, familiji, među prijateljima, drugovima, poslovnim partnerima… Koliko ljudi bezrezervno stoji iza onoga što kaže? Koliko učini ono što je rečeno? Koliko je spremno da održi reč čak i na svoju štetu? Znate li takve ljude? Imate li sreće da su u vašem okruženju? Jer to jeste sreća, velika, ogromna. Da znate da sagovornik zaista misli ono što govori i da neće da odustane od date reči šta god bilo. Da možete da mu verujete i da se bez strepnje penjete uz jako platno koje je rečima izatkao. To je neprocenjivo. U međuljudskim odnosima, ne postoji ništa vrednije od toga. Jer – čovek je reč. On je jedino biće koje je ima.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar