MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
Usnila sam san o odlasku na ekskurziju. Plave, zelene i crvene kofere ubacili smo u prtljažnik. Poljubili smo se sa roditeljima i mašemo im dok se udaljava autobus iz koga se ori pesma.
Posle nekoliko sati vožnje, stajemo kod neke pumpe. Vozač, profesori i nekolicina učenika izašli su da se osveže i zapale cigaretu.
Namiguša je, sa zadnjeg sedišta, izvila vrat da osmotri situaciju u autobusu. Oni koji su ostali unutra, spavali su na svojim sedištima. Svi, osim mene: dremala sam sklupčana iza ulaza. Namiguša je zarežala, poprimivši oblik vučice.
Fiksirala je svoju žrtvu. Zaškiljila je sitnim očima koje su se caklile u polumračnom autobusu, izbacila kandže i podigla rep. Zadnjim šapama se odbacila i u deliću sekunde je svoje zube, oštre kao sečivo, zarila u Violetin tanušni vrat iz kojeg je šiknula krv.
Kidala joj je meso, čupala prste, lomila nokte, usisala očne jabučice. Bila je nezasita. Odlomila je njene ekstremitete, koje je halapljivo počela da glođe. „Fuj! Mnogo si žilava!’’, prosikta razočarano Namiguša vučica, nastavljajući da kida kožu sa žrtvinog trupa.
U tom besnom vučjem napadu, Violetina jetra, bubrezi i srce završili su na prozorskom staklu, poprskanom njenom krvlju, koja ih je sprečavala da skliznu u krila spavača.
Namiguša vučica, je kao trofej držala Violetinu modro-crvenu kosu. Njene oči, sada su plamtele od zadovoljstva raspomamljene životinje, koja proždire raskomadanu žrtvu.
-Lepaaaa, probudi se! Probudi seeee! – drmusala me moja sestra Desa.
Pokušavala sam da otvorim oči. Ošinuo me zrak svetlosti, ali kapci su nastavili da padaju kao gvozdena kapija. Iz daljine sam čula Desino dozivanje: ’’Lepaaaa!’’ Džaba. San je bio jači.
Namiguša vučica je polizavši, svojim dugačkim dlakavim jezikom, prozorsko staklo sa Violetinom jetrom, bubrezima i srcem – zastala: da njuši. Naglo se okrenula, kezeći se zlokobno. Iz njenih otvorenih čeljusti slivala se gusta lepljiva krv.
-Ti si sledeća… Ti si sledeća… – pročitala sam poruku u njenom pogledu, kojim me je ošinula, napravivši mi ogrebotinu na obrazu.
Iz tog dela podsvesti, prenuo me hladan mlaz vode. Desa je sa bokalom stajala iznad mog kreveta. Nisam razaznavala šta je govorila. Samo sam videla njene izvijene obrve i između njih duboku brazdu. Posmatrala me očima spasiteljke.
Jedva sam je ubedila da se dobro osećam. I da hoću da se dogovorim sa Borisom da odemo kod Violete u bolnicu.
Sirota Viki. Rođena kao princeza u bogatoj građanskoj porodici. Otac vajar svetskog renomea, obožavalac lika i dela Leonarda da Vinčija, koji je umislio da je i sam Leonardo da Vinči.
Za poznatu statuu ’’Mala boginja’’ dobio je brojna domaća i strana priznanja. Slava mu je udarila u glavu. Vreme je sve češće, provodio na putovanjima po svetu sa mladom asistentkinjom, koja je mogla ćerka da mu bude. A postala mu je mnogo više od toga.
Violeta i njena majka, pijanistkinja živele su u prostranoj kući u centru grada u koju su navraćali svi viđeniji intelektualci. Umesto oca Leonarda, zaštitu su im pružala dva nemačka ovčara.
Bez muške glave, u kući je vladala tužna atmosfera. Da bi popunila taj osećaj praznine, Vikina mama je nas nekoliko iz odeljenja, često zvala na srneća leđa sa šlagom.
Bila je to visoka i mršava žena, produhovljenih crta lica, lepih manira i otmenog držanja. Sa tugom u očima. Obično bi sela za klavir i svirala nam „Četiri godišnja doba’’.
A godina, nikako da prođe. Niti veselje da dođe. Umetnost tananim dušama pruža spokoj i nadu. Al’ šta vredi, kad drugi ljubav ukradu. Uskoro sve se znalo i njihov brak je pao.
-Bože, kako sam bila glupa! – lupih se rukom po čelu – Sada razumem Vikinu strast ka baletu: i njenu želju da se tako izrazi. To je za nju bio jedini način da bude primećena.
Na nju je samo majka obraćala pažnju. Otac maestro Leonardo više je voleo piletinu u svom krevetu, nego da se posveti svom detetu.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar