MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Foto: Privatna arhiva
Na autobuskoj stanici stojim i čekam prevoz. Krenula sam na fakultet. Rano je, jutro, nema sunca, a nema ni mnogo ljudi, tu su samo oni koji užurbano idu ka stanici, “verovatno su krenuli na posao” pomislih u sebi. Na stanici leže i psi lutalice, još spavaju. Ispred pekare kamiondžija istovara hleb i odlazi.
Tišinu i mir prekida zvuk metle. Radnik gradske čistoće čisti trotoar i psuje – muškarce, žene i cveće. Pogled skrenem prema njemu i vidim da je trotoar pun latica, dominira ciklama. Izgažene latice su se fiksirale za trotoar i on jedino uz jake poteze metlom uspeva da ih počisti.
Prošao je 8. mart.
I ovo je jedino što je ostalo od njega – zgažene latice cveća. U tim izgaženim laticama vidim žene, one koje su ugnjetavane, one koje gazi šef, ali i partner. U tim laticama koje metlom radnik baci u kontejner vidim žene koje šef isto tako baci, da im otkaz, kada se odluče za potomstvo. U istim tim laticama vidim i žene koje porodica izbaci na ulicu, jer se ne slažu sa njenim seksualnim opredeljenjem.
U susret prema stanici trči devojka sa slušalicama u ušima i u već znojavoj majici. Ugledala je latice, pa kako ne bi dodatno otežavala posao radniku usporava i hoda na vrhovima prstiju ne bi li izbegla da izgazi već dovoljno izgažene latice, prolazi i nastavlja da trči. Gledajući je kako trči i odlazi pomislih kako su žene pre nas hodale, da bismo mi trčale, a mi treba da trčimo kako bi one posle nas letele.
Zaboravili smo šta je 8. mart. Dan žena nije dan kada vaspitačice i učiteljice treba da dobiju cveće ili vaučer za putovanja što je danas sve češći slučaj. Dan žena nije dan kada medicinske sestre i doktorke treba da dobiju kafu i čokoladu, to nije jedini dan kada majke, sestre, žene treba da dobiju cveće i pažnju. To je dan kada su hrabre žene krenule u marš zahtevajući kraće radno vreme, veću platu i pravo glasa.
Dan žena je tekovina Klare Cetkin, ali i mnogih žena posle nje – Roza Luksemburg, Beti Fridan, Kristina Hof Somers i mnoge druge. Dan žena je dan kada treba da se setimo svih žena koje su promenile svet zbog nas. Pamtimo, poštujmo i njihovim koracima nastavimo.
Žarana Papić, sociološkinja i antropološkinja, profesorka na fakultetu, jedna od osnivačica feminističkog pokreta u Jugoslaviji, ali i suosnivačica beogradskog Centra za ženske studije ističe da je princip feminističkog delovanja da se stalno prekoračuju granice, a to znači da mi žene treba da nastavimo borbe i bitke koje su izvojevale one pre nas.
Treba da budemo zahvalne na njihovoj borbi, ali i da svoju započnemo, jer mnogo toga treba da se promeni. Odnos prema ženama u nauci, odnos prema ženama kao preduzetnicama, vrednovanje žena u svakom pogledu.
Žene treba ženama da budu podrška i da ih ohrabre da prijave nasilje. Do danas je broj ubijenih žena u Srbiji za ovu godinu stigao do broja 9. Devet ubijenih žena. Femicid moramo da sprečimo tako što ćemo osnažiti žene.
Postoji mnogo toga što treba da promenimo, zato moramo u tu borbu da krenemo što pre i da osmog marta ne očekujemo i ne dobijamo samo cveće, već i prava.
Muškarci, setite nas se i kad nije 8. mart. Uostalom, kao što kaže pesma Majli Sajrus “I can buy myself flowers”, odnosno same sebi možemo da kupimo cveće. Isto tako, same sebi možemo da obezbedimo prava tako što ćemo krenuti u zajedničku borbu.
Eto, toliko od mene. Autobus stiže, trotoar je čist. Drage žene, budite svoje, srećne i uspešne svakog dana, a ne samo osmog marta.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar