Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Gorčina

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

 

Dođu tako dani kada skoro svaka priča, skoro svaka vest, o kojoj god oblasti bila, na kraju izaziva samo ružna osećanja, tupost i prazninu. Kada je skoro sve što čovek čuje, vidi ili pročita nekako gorko, odbojno i zamarajuće. Kada su i najlepše novosti zamagljene i uprljane.




Evo primera, sportskog. Novak Đoković je srušio još jedan rekord, najbolji je u istoriji po broju nedelja provedenih na prvom mestu svetske liste u apsolutnoj konkurenciji, među muškim i ženskim teniserima. Rezultat za njegov i naš ponos, na kojem bi pratioci teniskih i uopšte sportskih zbivanja trebalo samo da mu čestitaju, naročito oni koji se time profesionalno bave, bilo kao novinari ili sadašnji i bivši igrači. Ali, ne. Odmah su se javili dežurni podmetači noge i umanjivači Noletovih uspeha sa, recimo, pitanjem da li se računa i vreme provedeno na prvom mestu u dubl konkurenciji, jer je Amerikanac Majk Brajan bio najbolji petsto šest nedelja. Sem toga, nastavlja se argumentacija sa drugog boka, Štefi Graf  je provela na prvom mestu procentualno više nego Novak jer je njena karijera trajala kraće i bla, bla, bla. Naravno, tu je i već redovna gomila gluposti tipa da su Federerove pertle najlepše vezane, a da Nadal divno izvlači gaće iz zadnjice i velikodušno nam dopušta da u lepoti tog prizora uživamo pre svakog poena. Šalu na stranu, umesto čestitki – osporavanje i omalovažavanje. I gorčina koju normalan čovek mora da oseti.

Dalje, Nikola Jokić se, ni kriv ni dužan, još jednom našao u šou programu zvanom NBA All Star utakmica. Tamo su ga jedva izabrali u ekipu, na tragikomičan način, odigrao je nekoliko minuta reda radi i odjavio se do sledećeg izvlačenja. Njegov način igranja i poimanja košarke jednostavno nije za taj vikend-cirkus. Ali jeste za ozbiljan, takmičarski deo, gde ponovo dominira, beleži sjajne rezultate i vodi svoj tim ka verovatnom početku plej ofa lige sa prvog mesta Zapadne konferencije. Glavni je kandidat da, treći put uzastopno, postane najbolji igrač regularnog dela sezone i priključi se tek nekolicini legendi kojima je to pošlo za rukom. Na svakoj utakmici ga bukvalno prebiju, čitave ruke su mu u modricama i ogrebotinama. Naravno, kao i kod Noleta, hejtera ima na sve strane i glasni su tokom čitave sezone: novinari, analitičari, bivši i aktuelni igrači… Te nije atletski građen (pa i nije bodibilder, nego košarkaš), te ne skače dovoljno visoko i spor je (nije ni atletičar), te sračunato napucava ličnu statistiku (a gotovo čitava ekipa oko njega igra najbolju sezonu, svako u svojoj karijeri, upravo zahvaljujući Nikolinom pogonu), te ne igra dobro odbranu (kao da neko drugi uspeva da spreči vrhunske ofanzivne igrače da pune koš do mile volje), te ovo, te ono, a sve tek da se nešto serenda! Čekam samo još da neko kaže kako nije dovoljno lep. Opet, umesto čestitki – osporavanje i omalovažavanje! I opet gorčina.

Zemljotres u Turskoj i Siriji je pokazao, još jednom, da svet ima duple aršine i različite standarde, svoje ljubimce i omražene. Katastrofa koja ih je pogodila je zajednička, ali njihova bol, nesreća i žrtve nisu iste. Turcima se poletelo u pomoć odasvuda i svačim, kako i priliči, a Sirijcima, zbog sankcija koje su im već godinama na grbači, bezmalo niotkuda i ničim. Njihovi stradali nisu pred očima sveta, bar onog dela koji ih drži u svojevrsnom kazamatu, vredni kao oni komšijski. Pored toga, bar kod Turaka, pojavilo se mnogo onih koji su koristili nesreću da kradu i otimaju što mogu. Tu je i strašna činjenica da je mnogo zgrada palo zbog malverzacija i nelegalne štednje prilikom izgradnje istih, dakle zbog pohlepe. Šta da čovek oseti sem gorčine?

Slavna pravdoljubiva i poštena međunarodna zajeBnica nas, ko zna koji već put, a ovih dana baš intenzivno, nanovo voza po nekakvim pregovorima, dogovorima, javnim i tajnim sastancima, uz musava obećanja, nemušta saopštenja, papire, non papire, sporazume i slične stupidarije, a sve sa ciljem da nas privoli da izvršimo opštenacionalno kosovsko samoubistvo, odnosno da pristanemo na “faktičko stanje” i već “završeni proces” pretvaranja južne srpske pokrajine iz lažne u nezavisnu, pravu državu. Neće da može, gospodo! Igrajte se vi, slobodno, navikli ste. Ne možemo mnogo da vam smetamo, ali nećemo ni da učestvujemo. Neka košta šta košta. Gorčina je tu pa je tu. Samo, lakše se podnosi kad se stoji nego kad se kleči.

I tako dalje, u nedogled. Rat koji traje i traje i preti da nas sve uvuče u totalnu propast. Inflacija koje nema uz divljanje cena koje pokazuje da je još kako ima. Kriminal koji je suzbijen, droga koje ima svuda i sve više ljudi koji su “na nečemu”. Porodično nasilje, razorene porodice i nikakvi porodični odnosi. Pedofilija. Fizička i psihička prostitucija. Nemaština. Bolesti. Izdaja u najavi i poštenje u odjavi. Razočaranje svake vrste na svakom koraku. Sve gorko da gorče ne može biti. Kud plovi ovaj brod? Kud se zaputio čovek? Kud ćeš ti, majko Srbijo? A kud ti, Srbine, gedžo?

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .