Na putu u raj Priče

Na putu u raj: Krvave baletanke

MediaSfera

 

 

Piše: Jasmina Vujadinović

Foto: Pixabay

 

 

Boris je, skamenjen od onoga što mu je Veljko rekao, držao slušalicu još par trenutaka. Iako šokiran, uspravio se razmišljajući kako da saopšti tako strašnu vest.




Uzeo me nežno za ruku i prislonio moju glavu na njegovo rame. „Violetu su izujedali besni psi…“, jedva je uspeo da izgovori.

Šok i neverica. Gde, kako, zašto?, nametala su se pitanja jedna za drugim. Oboje smo bili nemi.

-Sada je već kasno. Najbolje bi bilo da kreneš kući, a pošto je sutra nedelja otići ćemo u bolnicu da je posetimo – predloži mi Boris i pozva taksi.

Kad smo sišli u prizemlje, njegovi roditelji su veselo čavrljali. Da li da im kažemo šta se dogodilo našoj školskoj drugarici? „Bolje ne“, odluči Boris. Tada su nas primetili i krenuli nam u susret.

-Leposava, zar ne – reče njegov otac Vojin, teatralno mi pružajući ruku – Naš sin nam je dosta lepog pričao o tebi. Nadamo se da ćemo te češće viđati – doda srdačno.

-Da, da, sledeći put možemo zajedno da krstarimo gradom na motorima – zacvrkutala je njegova lepša polovina, plavuša raskošnih oblina, bar duplo mlađa od njega i zakikotala se, zabacujući glavu unazad kao paunica.

Kako čovek može da odabere takvu ženu?, pitala sam se posle dok sam sedela u taksiju.

Od pozdrava to dvoje ljudi, neprijatnost me potpuno sludi. Osetih da nešto neće biti kako treba i da će ljubav naša boleti kao grom iz vedra neba.

-Dokle ćemo? – upita me taksista gledajući me u retrovizoru.

-Do drugog dela grada gde uvek neko strada – odgovorih mu, udobno se zavalivši na zadnjem sedištu.

Sredovečni iskusni taksista je klimnuo glavom i crni mercedes je zagrmeo kao avion. Sa radija se čula pesma „Devojko mala“, koju je moja najbolja drugarica Violeta stalno pevušila i bila ubeđena da je tako privukla Veljka. I ljubav iz snova.

Viki je bila najlepša devojka u srednjoj školi. Imala je lice anđela, krupne oči boje okeana i gustu plavu kosu, koja se kao „slap“ spuštala niz njena leđa. Vitke građe, privlačila je pažnju gde god da se nađe. Na vrhovima prstiju okretala se kao čigra. Pa, to Viki igra!, uzvikivala je publika uz gromoglasni aplauz.

Njene prve satenske baletanke bile su tvrde. „Odmah su mi napravile ranicu iz koje je potekla krv i skorila se na mojim roze baletankama“, sećala sam se njenih reči u taksiju dok sam zurila u tamnu noć.

Obožavala je balet, bez obzira na bol koji joj je pričinjavao. „Lepa, sve to zaboravim kad osetim radost na sceni“, ko zna koliko puta mi je ponavljala Viki. Bezuspešno. Jednostavno nisam mogla da razumem tu njenu strast.

Čak me odvela i do radionice u kojoj se izrađuju te čudesne „cipelice za letenje“. Majstor koji je baš tada pravio četvrtasti vrh baletanke, pokazao mi je kvrgave ruke.

-Prsti su mi i dalje žuljeviti, iako sam se skoro vratio sa odmora – nasmešio se  pružajući mi dlanove na uvid.

Pokušavajući da odgonetnem tu enigmu strasti i bola, pomislila sam da Viki, ustvari uzbuđuju krvgava stopala.

-Ne budi bezobrazna! – odbrusila mi je tada – Nije u pitanju fetiš, već nešto drugo. Iako sam toliko puta htela da odustanem od baleta, to ipak nisam uradila. Znaš li zašto? – upitala me značajno.

Gledala sam u nju željno iščekujući odgovor, koji me potpuno iznenadio. „Održava me nada da ću se na kraju izraziti“, izgovorila je svečano Viki dok su joj oči plamtele čudesnim sjajem.

-Gospođice, stigli smo – trgnu me taksista.

Na putu do zgrade pratili su me Džeki i Gari, moji verni ulični psi čuvari, koji nisu izgubili osećaj za brigu o čoveku. Zar ti divni četvoronošci mogu, tek tako da nasrnu na nekoga?, razmišljala sam dok sam ulazila u stan. I, kako to obično biva kada se nešto neprijatno dogodi, iako je bila ponoć moji roditelji, a ni sestra, nisu spavali.

-Maco, zvala je Violetina mama. Sve znamo – zagrlila me mama kada sam ušla. Emocije su pokuljale i briznule smo u plač.

-Hajde, smirite se. Pomoći će joj lekari i sve će se brzo zaboraviti – tešio nas je moj tata, koji je bio osetljiv na suze. Čim bi video da neko plače, on bi plakao još više.

Moja sestra Desa je pokušavala da mi skrene pažnju, pokazujući glavom u pravcu naše sobe. „Krajnje je vreme da svi odemo na spavanje“, predložila je.

Kada smo zatvorile vrata, Desa mi je stavila kažiprst desne ruke na usne i šapućući ispričala šta se dogodilo. „O tome bruji cela škola. Ali, o ovome što ću ti reći, nemoj nikome da zucneš. Važi?“, tražila je da joj obećam.

Klimnula sam glavom, iako sam se plašila da čujem detalje tog užasa koji je zadesio moju najbolju drugaricu.

-Violetin dečko Veljko ju je prevario sa onom namigušom iz druge smene. Pošto nije uspela da ubedi Veljka da raskine sa Violetom, ona je od svog oca bravara uzela obrušenu testericu kojom je, dok su svi spavali, otvorila vrata od Violetine kuće i njene sobe. A onda je Namiguša unutra pustila dva krovoločna psa, koja je pozajmila od onog lokalnog mangupa sa ćoška – ispriča Desa u dahu i zastade pažljivo me posmatrajući.

Činilo mi se da je prošla čitava večnost dok sam se smirila. „Evo, popij čašu vode“, reče mi Desa i sede pored mene. Gledala sam u jednu tačku, nemoćna da progovorim.

-Možda ovo ne bi trebalo da ti kažem… Violetu su psi ujedali po celoj glavi, po arkadi, kosa joj je bila krvava, kao i čitavo telo. Pitanje je da li će da preživi… – Kada sam to čula, zajecala sam. Pokrila sam lice peškirom da bih prigušila zvuk ridanja. Kada sam osetila slabost u telu, zaspala sam. Pred zoru me je probudio san.

Skočila sam iz kreveta.

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .