Na putu u raj Priče

Jasmina Vujadinović Na putu u raj: Ljubavni „ringišpil“

MediaSfera

 

 

Piše: Jasmina Vujadinović

Foto: Pixabay

 

 

Došao je i taj trenutak. Upoznavanje sa Borisovim tatom, maćehom i polusestrom. U subotu posle podne, taksijem sam se dovezla do dvospratne kuće na suprotnom kraju grada. Sve su tipski građene, samo se njihova izdvaja ulaznim vratima od orahovine sa metalnim zvekirom u „čeljustima“ lava.




Pomerila sam ručicu za kucanje, najpre nevešto, a zatim sam dva puta jače lupila o vrata.

-Evo, me dolazim! – oglasio se Boris.

Kad su se dveri otvorile, on je raširio ruke čvrsto me zagrlivši.

-Nemaš pojma koliko mi je drago što si došla. Hajde, uđi – reče mi pridržavajući vrata.

U kući, po svemu sudeći, nije bilo nikoga.

-Moji roditelji su morali da izađu, a sestra je otišla sa dečkom u bioskop – izvini se Boris.

Šta je tu je, pomislih.

Dok mi je kao svaki dobar domaćin pokazivao prostorije u kući, pažnju mi je privukao enterijer.

U prizemlju su bili teraco podovi sa bordurama i umecima od  mermernih lomljenih ploča. Na sredini je dominirao neobarokni sto, sa ovalnom pločom, na nogarima od masivnog oraha. Okolo su bile raspoređene glomazne stolice od hrastovine.

Kada smo zastali, Boris je svojim mišićavim rukama povukao jednu stolicu i ponudio me da sednem.

-Idem da nam skuvam kafu – poljubi me i nestade iza kožnih tapaciranih vrata.

Pogled mi je pao na polukružnu neobarok kristalijeru sa staklenim vratima. Zid je ukrašavala i komoda od drveta krem boje, sa ručno oslikanim motivima cveća.

U drugom delu salona, stajao je veliki klub sto na nogicama sa baroknim ornamentima.

-Lepa, dođi gore! – doviknu mi Boris.

Spiralnim stepenicama, obloženim bordo stazom, popela sam se na prvi sprat. S obe strane hodnika stajale su saksije sa difenbahijom i dracenom, a sa zida su me posmatrale porodične fotografije u pozlaćenim ramovima. Pogled mi se zaustavio na portretu mlade žene sa očima košute i zift crnom kovrdžavom kosom. Delovala je tajnovito.

-To je moja pokojna mama – trgnu me Borisov glas iza leđa.

-Bila je veoma lepa – primetih.

-Nažalost, nisam je upoznao – odgovori tužno, uze me za ruku i povede me do jedinih otvorenih vrata.

Ušli smo u njegovu sobu u kojoj je sve bilo „pod kona“. Ručno rađeni drveni krevet sa visokim uzglavljem bio je vojnički zategnut. Na radnom stolu su, čak i olovke bile u držaču, a papiri uredno složeni. Na zidovima posteri sa motorima.

-Volim brzinu – namignu mi.

Kontrast toj pedanteriji činila je baštenska ljuljaška, očigledno sklonjena od zime. Preko puta kamina u kojem je pucketala vatra, stajala je ogromna crna kožna fotelja.

-Izvoli, sedi – ponudi mi Boris, pružajući mi plavo-belu šolju od engleskog porcelana iz koje se širio omamljujući miris domaće kafe.

Sa radija je dopirala poznata pesma: „Prigušeno svetlo, prava atmosfera sa suprotnog zida smeje mi se senka, pušim u maniru iskusnog švalera, a kraj mene prede zadovoljna ženka…“

Boris je seo pored mene sa čašom viskija, koju je odložio na crni mermerni stočić, a zatim je cigaretu zapalio zipo-upaljačem i blago otvorio usta iz kojih su izlazili kolutovi dima u mom pravcu.

-Lepoto moja, da li znaš šta to znači? – upita me zavodljivo.

Kroz glavu su mi prolazili svi mogući odgovori – od simbola poroka do jakih emocija.

-Bingo! – potvrdi mi Boris i priljubi me čvrsto uz sebe – Samo se prepusti osećanjima – šapnu mi nežnim glasom od kojeg su me podilazili žmarci.

Tada sam poželela da se stopimo u jedno biće, te odlučih da se popnem na ljubavni „ringišpil“.

-Ili kao što kaže Jung, sve je u univerzumu sačinjeno od dve sile jin i jang, tako da svi imamo i mušku i žensku energiju – setih se u tom času.

-Što je najvažnije, Jung je smatrao da je većina ljudi potisnula ove aspekte svoje ličnosti i da je neophodno da ih uskladimo – nadovezao se Boris, uz opasku da smo dobro naučili gradivo i oboje prasnusmo u smeh.

-Hoću i ja da zapalim jednu – zatražih cigaretu, čvrsto rešena da uđem u svet odraslih.

Nakon kratkog Borisovog uputstva, povukla sam dim i toliko sam se zakašljala da nisam mogla da dođem do daha. On me je blago, par puta lupio po leđima i pružio čašu vode. Pošto mi je ubrzo bilo bolje, otišao je do susedne prostorije da napravi da nešto prezalogajimo.

-Da ti ne bi bilo dosadno pustiću ti film Ghostbusters – reče Boris stavljajući mi pregršt plišanih jastuka iza leđa.

Taman kada je samohrana majka sa dvoje dece došla u mali grad i kada su počeli da otkrivaju svoju vezu sa duhovima i tajnim nasleđem koje im je njihov deda ostavio, do nozdrva mi je dopirao slatko-slani miris jela.

-Zaustaviću film, pa ćemo posle zajedno da ga gledamo – rekoh videvši Borisa koji je gurao staklena kolica sa tostom premazanim smesom od špeka, maslaca od kikirikija i malo banane.

-Neko je izgleda baš ogladeno – primeti Boris i široko se nasmeši -Probaj uz to i ovaj sos od pomorandže sa crnim maslinama.

Za divno čudo, sve je bilo ukusno.

-Nisam znala da si odličan kuvar. Najviše mi se dopalo ovo sa sirom – priznadoh.

-To je kačkavalj koji sam malo otopio na ringli. U to sam stavio skakavce pečene na užarenom uglju, koje sam posle usitnio u avanu – objasni mi Boris, očigledno željno iščekujući moju reakciju.

Na sreću, nikada nisam bila gadljiva.

Ali, zato mi je miris pokvarenog citrusa uvek bio odvratan. Ipak, zavodljivost „sokova“ života, koji se cede iz „zabranjenog voća“, potpuno su me očarali. Kao pakleno naviranje „Trke u ponor“, komada za orkestar iz Faustovog prokletstva, pisanog za klavir. Sudbina.

-To svira moja sestra! – primeti Boris između naših vatrenih poljubaca, koji su u nama budili sve veću čežnju.

U ustreptalosti naših emocija, tela su nam bila vrela. No, iskrenost osećanja pravih ne dozvoli da se čednost kvari.

-Boriseeee! – začu se iznenada iz hodnika – Boriseeee!

Oboje smo se trgli. Tek tada nam je palo napamet da je njegova sestra trebalo da bude u bioskopu sa dečkom.

Boris je istrčao iz sobe. Kada se vratio trudio se da izgleda smireno, sakrivajući neprijatnost.

-Moja sestra Vesna je ostala kod kuće da sprema ispit. Zamolila nas je da budemo malo tiši – reče skrušeno.

-Da budemo tiši? Pa, uopšte nismo galamili – odgovorih iznenađeno.

Nekoliko trenutaka smo ćutali i osećali se pomalo postiđeno.

-Nećemo dozvoliti da nam ovo pokvari veče. Hajde da plešemo! – predloži Boris -Ne želim da odeš, niti da bilo ko upropasti našu bajku – izgovorio je dok smo se netremice gledali kao da smo jedno drugom centar sveta.

Čvrsto zagrljeni, klizili smo po podu u taktu pesme „Black Magic Woman“. U ritmu gitare, ples ne sme da stane. Prsti nam se prepliću i tela okreću. Osećanje sreće, prestati nikad neće.

-Ljubili bismo se do zore, dok nas prsti ne zabole, kad išli bismo na more – pevušio je Boris.

-Hoćeš li na leto da odemo na more sa Veljkom i Violetom?

-To bi bilo super! – odgovorih oduševljeno, jer mi je Viki bila najbolja drugarica.

Da me Boris pitao da skočim u bunar sa njim, takođe bih odgovorila potvrdno. Do tada nikada nisam bila zaljubljena i neodoljivo mi je prijala ta ošamućenost u njegovom prisustvu. Ah, uraditi bilo šta zbog ljubavi, kako to plemenito zvuči!

-Ako treba ja ću se i tući ili za opkladu svući – izgovori Boris šeretski.

-Kao da si pročitao moje misli – rekoh osećajući plameni oganj koji mi je grejao leđa.

Iznenada je zazvonio telefon.

-Veljko, baš smo te Lepa i ja pominjali…

Boris je nakratko zastao i skamenjenog izraza lica upitao je glasom koji je ledio krv u žilama: „Molim!? Šta se dogodilo!?“

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

53 Beogradski fashion week

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .