Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Kamere, namere… da ne zamere

MediaSfera

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

 

Bezbednost saobraćaja je jako važna stvar, to nam je svima jasno. I čipava. Njome se bave stručnjaci, laici, vozači putničkih i teretnih automobila, pešaci, traktoristi, biciklisti, elektrotrotinetisti (ako se tako kaže) i mnogi drugi isti. I različiti. Svako iz svog ugla, kako bi njemu bilo što bolje, po mogućstvu. Država i lokalna samouprava se o njoj brinu preko svojih paragrafa i organa, a sve sa ciljem da učesnici svih kategorija budu što bezbedniji.




Tako bi bar trebalo da bude, jelte, jer i za to ih građani plaćaju, pored ostalog. Skupština, Vlada, Agencija za bezbednost saobraćaja, saobraćajna policija, komunalna milicija, saobraćajna inspekcija, putari i druge službe, svi su tu da, u okviru svojih nadležnosti, učine saobraćajno okruženje sigurnim.

Sveopšta digitalizacija naših života i dostupnost i praktična upotrebljivost svakojake IT opreme veoma se dobro ogledaju u kontroli saobraćaja, počevši od snimanja tehničkih pregleda, preko brojnih automobila sa kamerama za sve i svašta i fiksnih radarskih kamera postavljenih širom Srbije, do poslednjeg (za sada, jer je ovo, jasno je, tek početak) aktiviranja nekih kamera u glavnom gradu za snimanje prekršaja.

Namere države su naoko jasne: odvraćanje potencijalnih prekršilaca propisa od činjenja prekršaja i što lakše kažnjavanje onih koji nisu prihvatili da budu odvraćeni. Koji su počinili sagrešenije voljno il’ nevoljno. Dobro. Lepo. A kakvi su efekti? Da li stanje na terenu, što se kaže, pokazuje da brižnost nadležnih daje željeni efekat? Ili bilo kakav efekat?

U saobraćaju učestvujem kao pešak i vozač putničkog vozila, ponekad i kao biciklista. Izložiću svoje viđenje stvari obrnutim redom. Biciklističkih staza nema ni za lek, a ono malo kilometara pod njima je izuzetak koji potvrđuje tužnu istinu da su vozači najosetljivijih dvotočkaša uvek na ivici stradanja, danju, noću, u gradu selu, svejedno. Trotoari su u velikoj meri zakrčeni nepropisno parkiranim automobilima, bilo u gradskim jezgrima, gde je ogromna gužva a nedovoljno legalnih parking mesta, bilo na periferiji, gde ljudi smatraju da vlasti, koje god bile, nisu pravile trotoare već asfaltirane kvaziparkinge za njihova vozila te ista ne uteruju u dvorište. Ma. zaista, ko da otvara kapiju više puta dnevno?! Lakše je nacrtati auto nasred trotoara, a šetači (trudnice, deca, starci i drugi) neka ih obilaze preko kolovoza. A kud su i krenuli?!

Iza volana je pogled potpuno drugačiji. Komplikovaniji. Prvo, gos’n vozaču, vezuj pojas, koliko god bio neudoban i ometajuć, a njegova bezbednosna uloga pod znakom pitanja. Moram da kažem na ovom mestu, lično sam gledao emisiju, nedavno, u kojoj je čak i izvesni, da ne imenujem, gospodin iz Agencije za bezbednost saobraćaja, na direktno pitanje novinara da li pojas više koristi ili šteti prilikom saobraćajne nezgode, odgovorio neubedljivo, uz standardno “ali…”. Prijatelju iz znamenite Agencije, batali sve pre ali! Ili jeste ili nije! Ako ima ali, onda nije i to je to.

Zatim, kad kreneš, ni slučajno ne gledaj put i situaciju na istom, pažljivo i daleko unapred, ne bi li uočio potencijalnu opasnost po sebe ili druge i blagovremeno se pripremio za eventualnu reakciju. Ne! Gledaj, brajko, svoju tablu i na njoj brzinomer, da slučajno ne prekoračiš brzinu i da te, zbog imaginarne opasnosti koju izazivaš divljanjem dok juriš dve crtice brže nego što je dozvoljeno, ne “zapazi” fiksni ili mobilni radar, pa da ti posle prekršajni organ dodatno zavuče ruku u džep, kao da nije dovoljno sve ono što već daješ u budžet. Ako slučajno i digneš glavu, ne gledaj šta se dešava na kolovozu, već u nebo, da na vreme spaziš kameru za brzinu, koja visi nad drumom kao zmijurina u zasedi usred amazonske džungle. Eventualno, pilji negde pored puta, da, pre no što bude kasno, vidiš u vrzini parkiran policijski, obeležen ili neobeležen, auto sa sada već čuvenom Famom. Kamere su, doduše, tamo i zbog tvog dobra, da te spreče da ugroziš samog sebe i druge učesnike u saobraćaju ludačkom vožnjom od 62 km/h na pravom putu kroz nigde i ništa koje je neka mudra glava proglasila za naseljeno mesto.

Konačno, ako baš i pogledaš put, gledaj neposredno ispred sebe, maltene pred točkove, da uočiš čuvene “ležeće policajke”, odnosno rupe na kolovozu, na čijoj brojnosti bi mogao da nam pozavidi i sam švajcarski sir. Jer, brajko, ako otkineš točak kad zvekneš u kakvu udarnu rupu, bićeš kriv pošto nisi prilagodio brzinu uslovima saobraćaja i stanju puta. To što voziš poprilično sporije od ograničenja nema nikakve veze. Pobogu, ne očekuješ valjda da putari zakrpe ili obeleže baš svaku jamu?!

Mogu ja do sutra da se šalim sa saobraćajnom situacijom u našoj zemlji jer je inspirativno neiscrpna, nažalost. Opet nažalost, od toga nema nikakve koristi, sem ako ne uspem nekoga i da nasmejem. Tema zaslužuje ozbiljnu raspravu, ali ovde za to nema mesta. Poštovana gospodo, nadležni po ovom pitanju, budite ljubazni pa se uzmite upamet. Niste tu gde jeste da biste kažnjavanjem punili budžet. Polupali ste lončiće. Vaša uloga je da omogućite da se saobraćaj odvija bezbedno i što tečnije. Uspevate li? Ni najmanje! Vaše ka-mere i ostale mere su učinkovite kao aparat za automatsku mužu među bikovima. Pogledajte ulice i statistiku. Pritisak koji vršite na sve vozače, i krive i prave, pogrešna je politika. Strah čuva vinograd, slažem se. Ali ne opšti strah, jer se to onda zove malo drugačije. Pritisak je potreban, čak i mnogo ozbiljniji, ali na pravim mestima. Ako ove reči, kojim slučajem, dođu do vas, javite se slobodno, da popričamo. I ne zamerite.

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


 

Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .