Na putu u raj Priče

Jasmina Vujadinović Na putu u raj: Čari prvog poljupca

MediaSfera

 

 

Piše: Jasmina Vujadinović

Foto: Pixabay

 

 

Boris je odvezao belu mašnu i podigao poklopac omanje kartonske kutije. Kao što je tražio, žmurila sam da bi iznenađenje bilo potpuno. Kad sam otvorila oči, Boris je ozaren držao malog belog zeca.




-Lepa, ovo je za tebe. Rekla si da od životinja najviše voliš zečeve – progovori uz osmeh.

Nisam mogla da verujem da u mene zuri to malo belo čupavo stvorenje, te sam ga kažiprstom desne ruke dodirnula po ušima.

Zeka je mrdnuo uvcetom i pomerao usne levo-desno. Učinilo mi se da mi se nasmešio.

-Zar ne vidiš da sam pravi? – šapnu mi.

-On govori!? – okrenuh se preneraženo ka Borisu.

-Molim? – uzvrati mi on pitanjem.

Zeku sam bukvalno istrgla iz Borisovih ruku, shvativši da je to kosmički dar.

-Hvala ti na ovako divnom poklonu za Novaka! – rekoh oduševljeno.

Zeka Laza, kapetan moje lađe. O, Bože, šta me snađe. Pričati ume i čak sve razume.

-Poljubi ga! – iznenada me posavetova zeka, duboko zavukavši glavicu u moje rame.

Nije bilo druge nego da ga poslušam, te sam prislonila usne na Borisove. Momentalno mi se zavrtelo u glavi. Njegov jezik je ispitivao moju usnu duplju. Gde li je samo naučio da se tako ljubi? Mislila sam da će srce da mi iskoči. Osetila sam čari prvog poljupca.

-Doći ću po tebe sutra u 20 h – reče mi Boris baršunastim glasom.

Zeka Laza je tada skočio na pod i nepogrešivo odskakutao do moje sobe. Za tili čas se našao usred pletene korpe sa ljubičastim jastucima. Malo se promeškoljio, mrdnuo okruglim pufnastim repićem i kad je bio siguran da se udobno ušuškao, zadovoljno me je pogledao jednim plavim i drugim ljubičastim okom.

-Kad bi zeke znale, nahrnule bi kao ale. Samo, ipak nešto hvali da me još više razgali – pevušio je zeka Laza.

Da, naravno, on je gladan!, pade mi napamet, te mu brže-bolje donesoh iz ostave sve što mi se našlo pod ruku – paprike, prokelj i šargarepu u ogromnim količinama.

-Lazice, ovo će ti biti dovoljno za danas – obratih se zeki, koji je odmah zario svoje zubiće u vrh šargarepe.

Ali, nisu se svi obradovali našem novom članu domaćinstva. Mačak Žućko je novopridošlicu narogušeno posmatrao iz ćoška, frkćući uz negodovanje.

-Zar ne primećuješ da je Žućko ljubomoran i da si ga povredila tako što si dozvolila da zec zauzme njegovo mesto? – prekori me moja starija sestra Daca.

Pokušavajući da odobrovolji našeg 15-godišnjeg mačka, Daca ga je odvela do njene sobe, gde ga je čekala nova pletena korpa sa crvenim jastucima.

-Na radost! – uzviknu Daca i približi Žućku posudu sa mlekom, koje on nije hteo ni da pogleda. Samo se lenjo okrenuo ka zidu. I zaspao.

Uskoro smo svi polegali.

Usnila sam divan san. Sa Borisom sam bila čitav dan. Da me ljubi dobro je znao i tako mi svu sreću dao.

Kad sam se probudila granulo je zubato decembarsko sunce, nagoveštavajući život kao iz bajke. Na radiju se čula poznata pesma: ’’Imaćeš ih mnogo, celo jedno leto, ljubićeš ih mnogo, čuvaj svoje telo i u ponoć biću tu i ljubiću te tad, u ponoć poželi, tvoj Deda Mraz sam ja. Nove godine zato dolaze, nove godine u pravi čas za nas’’.

Sutradan uveče, Boris je tačno u minut pozvonio. Mama Ruža i tata Igor su mu otvorili vrata i pozvali ga za sto.

-Čime se bave tvoji roditelji? – upitao ga je moj tata.

-Igore, ne maltretiraj dečka. Hajde, Borise, posluži se – nudila ga je moja mama.

-Ružo, želim samo da upoznam Borisa sa kojim se druži naša ćerka. Nadam se da se ne ljutiš, momče? – upita ga moj tata.

-Taman posla da se ljutim, čika Igore – odgovori mu Boris.

Kada je pojeo parče pite sa mesom i otpio gutlja vina, Boris je obrisao usne zelenom salvetom i naslonio se na stolicu, spreman da odgovori na sva pitanja. Takav utisak je odavao.

-Moj tata je slikar… Mame se ne sećam, jer je preminula odmah pošto je mene rodila…- reče Boris i ućuta na kratko. -Imam i polusestru, jer se moj tata ponovo oženio – dodade Boris i obori pogled dok mu se jedna suza kotrljala niz obraz.

Pogođeni emocijama koje su ophrvale Borisa, moji roditelji su ga istog trena prigrlili kao svog rođenog sina.

-Borise, osećaj se kao u svojoj kući. Hajde da nazdravimo! – prekinu moj tata neprijatnu tišinu.

-Ah, evo i naše princeze – primeti radosno moja mama kada sam ušla u trpezariju „skockana“ za novogodišnji provod.

Daca mi je napravila pletenicu, kroz koju je provukla bordo satensku traku. Na kapke mi je nanela braon senku, na trepavice maskaru, a na lice svetlucajući puder u prahu. Obukla sam bordo plišane pantalone i u istoj boji svilenu košulju sa čipkanom kragnom, a preko nje blejzer od crnog lamea sa crnim guščjim perjem oko rukava.

-Maco, izgledaš kao manekenka! – uzviknu moja mama.

Kada je Boris ustao od stola, primetila sam da je bio u crnoj rolci, braon kožnoj jakni, farmerkama i „najk“ patikama. Pozdravili smo se sa mojim roditeljima i krenuli na doček Nove godine.

-Lepotice moja – ponavljao je Boris dok smo se strasno ljubili u liftu.

Ljubio me jesi, iako si kovao plan za ono što će da se desi. Bez smeha i sa puno bola, biće to što mora. Kakva rima, ima da se svidi svima. Jer ljudi vole kad neko u ponore ode.

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .