MediaSfera
Piše: Zorana Miljević
Foto: CMJP
Da je pobožni starac Simeon, pre više od dva milenijuma znao kakvu će pometnju među Srbima izazvati praznovanje događaja u kome je učestvovao, možda bi nam ostavio i neku poslanicu, pisano uputstvo šta nam valja činiti, a ne samo Predanje o svojoj ulozi u prvim danima života Gospoda Isusa Hrista.
A da je mogao da piše – mogao je. Nije on bio neki običan, drevni starac, nego jedan od Sedamdesetorice (tačnije, sedamdeset dvojice), najučenijih Jevreja onoga vremena, autora čuvene „Septuaginte“, kojima je bio poveren posao prevođenja Starog zaveta sa jevrejskog na grčki jezik, po nalogu ptolomejskog (grčkog) vladara Filadelfa, iz Aleksandrije.
Međutim, kao što nije znao da će mu se zalomiti prevođenje Knjige proroka Isaije, niti je kasnije, radeći na prevodu, doslovce protumačio reči proroštva: „Evo, devojka (devica) će zatrudneti i rodiće sina“, jer, baš kao i naši moderni naučnici, nije verovao da je tako nešto moguće, tako isto nije znao ili nije mogao znati, da će nekih 2100 godina kasnije, Dahije poseći srpske knezove i 150 najviđenijih ljudi, za samo tri sedmice, i da će to podstaći srpske prvake da ubrzaju pripreme za ustanak i okupe se u Marićevića jaruzi, upravo na dan u kome je on dočekao da se svojim očima uveri u Isaijino proroštvo o natprirodnom začeću i rođenju Mesije. Tako se dogodilo da se dan u kome se pobožni Simeon oslobodio svoga viševekovnog neverovanja, preobrazi u dan početka srpskog oslobođenja od viševekovnog turskog ropstva. Što bi rekao Ranke, Die Serbische Revolution – u prvi dan Srpske revolucije.
Svaka revolucija ima svoj početak i svoj kraj, svoj prvi i svoj poslednji dan. Srpska revolucija je trajala 31 godinu. A kraj Srpske revolucije, gle čuda, pao je opet u isti dan, na isti praznik Sretenja ostarelog knjigoznalca Simeona, s novorođenim Hristom. Toga dana je srpska Skupština usvojila prvi srpski moderni ustav – Sretenjski ustav.
Početak Srpske revolucije, kao najznačajniji datum u političkom, kulturnom i istorijskom kalendaru Srbije, koji je, kao što smo videli, istovremeno i Dan ustavnosti, u oslobođenoj srpskoj državi i novijoj istoriji proslavljan je kao Dan državnosti, sve do nastanka Kraljevine SHS, kada je ukinut, da bi se i srpska državnost i ustavnost, zajedno sa svim ostalim glavnim obeležjima srpskog nacionalnog i duhovnog bića, postepeno prepuštale zaboravu, u zamenu za vrednosti bratstvo-jedinstvene državolike novotvorevine.
Kada je, početkom trećeg milenijuma posle Hrista, odlukom Skupštine Srbije, vraćeno proslavljanje Sretenja kao Dana državnosti, proces srpskog samozaborava priveden je kraju, dok je u ovom trenutku doveden do apsurda. Tako je pre desetak godina, u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, na pitanje roditelja zašto se 15. i 16. februara ne ide u školu, učiteljica odgovorila: „Valjda zato što je Dan državnosti ili Dan ustavnosti – nisam sigurna. Ali, dobro, vremenom ćemo naučiti“ i propratila svoju izjavu osmehom nedvosmislene dnevnopolitičke konotacije, sa značenjem: „Eh, ti političari, samo nam prave probleme. Ko god dođe na vlast, odmah nešto novo uvodi“.
Izgleda da je dotična učiteljica, pod uticajem konzumiranja Koka-kole, hamburgera i ostalih produkata američke „meke moći“, bolji poznavalac američke političke istorije, od istorije vlastitog naroda, pa je ubeđena da se svačiji dan državnosti neizostavno mora da nazove po dokumentu koji je usvojen toga dana. Tako bi, valjda, kao što je američki Dan državnosti 4. jul, nazvan “Independence Day”, po Deklaraciji o nezavisnosti od britanskog kolonijalizma iz 1776. godine, i naš 15. februar, trebalo da se zove „Dan ustavnosti“, po Sretenjskom ustavu iz 1835.
Bilo kako bilo, na današnji praznični dan, 15. februar 2017. godine, takozvani srpski mediji, koji su sve drugo samo ne srpski, donose isključivo glupave, sujeverne naslove, tipa: „Danas je Sretenje, znak da dolazi proleće“, „Osvanulo je vedro jutro, medved je izašao iz pećine, a to znači samo jedno…“, zatim, „Danas slavimo Sretenje: na ovaj način devojke mogu da saznaju za koga će se udati“, ili „Danas je Sretenje: evo šta obavezno treba da uradite (ili imate u kući) ako želite zdravlje i novac“ i tako dalje, kojima nas uveravaju da ni mi nismo više ni Srbi, ni hrišćani, niti se sećamo da smo to ikada i bili.
Da je mudri rabin Simeon, svojevremeno mogao i da nasluti sve ovo o Srbima i svome prazniku, možda opet ne bi poverovao da je nešto, što se toliko protivi zakonitostima nauke i razuma, moguće. Naročito bi mu izgledalo neverovatno da će pripadnici njegovog sopstvenog esnafa (rabin = učitelj) jednoga dana, u tamo nekoj Srbiji, postati tolike neznalice, da svoje učenike neće biti u stanju da nauče ni najvažnijim istorijskim činjenicama.
Verovatno bi mu bilo žao nas, naroda koji nestaje nošen duhom samoporicanja. Možda bi nam ostavio neko proročko pismo, kao onomad Sveti Serafim Sarovski caru Nikolaju, kojim bi nam protumačio stanje mentalne i duhovne obamrlosti u kome se nalazimo ili nas upozorio šta nas čeka, ako se iz te letargije ne trgnemo.
No, čak i da je do nas stigla njegova poslanica, pitanje je da li bismo ga poslušali. A vremena nemamo, niti možemo, kao on, da čekamo 360 godina da bismo se uverili svojim očima.
Izvor: Hronograf
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar