MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Strahovit zemljotres pogodio je Tursku i Siriju, snimci užasnog stradanja ljudi i rušenja naselja obišli su i obilaze svet. Desetine hiljada mrtvih, ko zna koliko povređenih, uništenih zgrada, kuća, puteva, pruga, škola, bolnica i svega drugog što život savremenog čoveka čini udobnim. Kao autor Trilogije o slobodi, koja govori o viševekovnom stradanju Srba pod Turcima, čitaj porobljavanju, danku u krvi, seči knezova i svakakvom drugom zulumu, nije iznenađenje što nisam nešto silno empatičan prema problemima koje imaju potomci Osmanlija.
Na spisak razloga da mi se kroz osećanja provlači izvesna doza hladnoće mogu da dodam i petljanje te zemlje, na razne načine, u sve i svašta po ovim krajevima, još od njihovog proterivanja sa Balkana sve do današnjih dana, računajući tu i rat u Bosni i na Kosovu, a uvek na našu štetu. Konačno, njihovo bitisanje na ovim prostorima dovelo je do tragične podele srpskog naroda na verskoj osnovi, a njen rezultat su naši česti sukobi, hiljade i hiljade poginulih i ranjenih, nebrojeno siročića, invalida, silovanih žena i svega drugog što verno prati svaki bratoubilački rat. I mržnja. Duboka mržnja, poprilično obostrana, uporna, koja se prenosi sa kolena na koleno i uvek preti da očas zapali plamen nekog novog rata. Mržnja iz koje se ne nazire izlaz.
Kad to ostavim po strani, a iskreno verujem da tako treba, iz dubine duše saučestvujem sa bolom naroda i Sirije i Turske. Ponosan sam zbog brze i adekvatne reakcije naše zemlje u ovakvoj situaciji, u skladu sa našim mogućnostima. Slike koje ovih dana možemo da vidimo na vestima, društvenim mrežama, portalima i novinama zaista jesu slike užasa. Slike sirove i surove snage i moći majke prirode i slabosti i nemoći čoveka i svega što je stvorio kada se sa njom sudari. Zgrade koje se ruše brže nego kule od karata, asfalt koji se kida kao aluminijumska folija, poginuli i povređeni ljudi, uplašene oči čudom preživele dece koju spasioci izvlače iz ruševina posle nekoliko dana i sve drugo čemu svedočimo sa daljine, putem navedenih medija, pokazuju koliko je čovek slab kao jedinka i kao vrsta.
Imamo mi, doduše, snage za ponešto. Možemo da putevima i šinama premrežimo planetu, da kopamo rudu iz dubina zemljine kore, da crpimo naftu iz ogromnih bušotina, da se vozimo, plovimo, letimo, da dižemo oblakodere u nebeske visine… A možemo i da zatrujemo oranice, reke, jezera, mora, okeane, da iskrčimo šume, otopimo glečere donekle, uništimo životinjske vrste…
Umemo i da napravimo bombe koje bi mogle da promene demografsku i geografsku sliku sveta za tili čas, da sruše sve što su generacije i generacije stvarale i gradile i učine ovu divnu planetu neprijateljskim mestom za našu vrstu za mnogo decenija ili čak vekova. A sve zarad ko zna čijih i kakvih interesa. Svakako, bez iole dobrog, pametnog razloga. Jer za takvo što ga i ne može biti, koliko god se neki trudili da nam objasne kako nas na planeti ima previše i kako je neophodno da se hitno smanji naš broj, da bi oni koji preteknu mogli normalno da žive. U slučaju upotrebe nuklearnog oružja bi podjednako bili krivi i oni koji bi je isprovocirali i oni koji bi upotrebili to zastrašujuće oružje. Na kraju, kome bi i bilo važno ko je kriv kad bi nestao život kakav poznajemo.
Priroda nam je upravo pokazala kako strašno izgleda kad se gradovi brišu kao krpom, ljudi ginu na hiljade i ostaju, i mrtvi i živi, pokopani pod samlevenim konstrukcijama onoga što je samo koji sekund ranije bilo dom i sigurnost. Možda je zemljotres opomena da treba da se zaustavi krvoproliće u Ukrajini, još jedan bratoubilački rat, pre nego što stvari odu toliko daleko da neko, odlučan da ga okonča u skladu sa svojim željama, pritisne nekakvo crveno dugme i pošalje milijarde ljudi u smrt. Sa jedne strane su, naravno, Rusi, a sa druge ukrajinski “prijatelji”, spremni da doturaju svakojako oružje i oruđe sve dok ima Ukrajinaca spremnih da ginu koristeći ga. Svaki rat je glupost, ali ovaj je potpuno besmislen. Nadam se da ne postoji neko ko će da mu da smisao tako što će ga pretvoriti u Treći svetski, odnosno Prvi nuklearni rat.
Kao u modernim televizijskim serijama, ostala je veza iz “prve sezone”, emitovane 1945. godine u avgustu, kada su atomke pale na Hirošimu i Nagasaki. Kad je moglo onda, zašto ne bi moglo danas? Da nije neko slučajno odgovarao za smrt desetina i desetina hiljada Japanaca i uništene gradove? Žao mi je, ali smatram da je razlog od uzdržavanja samo taj što danas mnogi imaju nuklearne bombe, pa donekle zaziru jedni od drugih.
Priroda nam je, rekoh, pokazala koliko je čovek slab, lak za uništenje. Protiv nje se ne može. Ali, može protiv, kako oni sebe smatraju, gospodara sveta i njihovih slugu smeštenih u organima vlasti širom sveta. Običan narod mora da ustane i pokaže da ne želi produžavanje i pojačavanje rata do tačke kada će granica sveopšte katastrofe biti pređena. Ako se to ne dogodi, i to vrlo brzo, bojim se da ćemo zakoračiti na put bez povratka. A onda će biti svejedno ko za koje pleme jaše.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar