MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
Sve je muzika, naročito kada se zaljubiš. U srednjoj školi, zanesenost je nastupila kao „grom iz vedrog neba“.
I sada, kada svodim životne račune, osetim „leptiriće“ u stomaku kada se setim Borisovog lika sa najlepšim smaragdnozelenim očima na svetu.
-Leposava, hoćeš li zajedno da čekamo Novu godinu sa ekipom iz odeljenja? – upitao me je zadihano, trčeći za mnom posle poslednjeg časa u drugoj smeni.
Ah, Boris! O njemu sam stidljivo maštala pred spavanje i zamišljala kako mu provlačim prste kroz plavu kovrdžavu kosu.
Tu „opijenost“, najednom su raspršili svi saveti moje mame i tetaka o poželjnom ponašanju, kako su se izrazile, u tako „delikatnoj“ situaciji za mladu devojku.
-Maco, čim ti se neki dečko bude dopao, odmah da kažeš mami – brižno mi je ponavljala moja mama Ruža.
Najedanput sam se trgla i po cenu da me ismeje, rekla sam Borisu da ću morati da pitam mamu i tatu. Ipak, njihov odgovor sam već tada naslućivala. Jednostavno, od malena sam umela da „pročitam“ ne samo nečije misli, već i planove.
Ko zna koliko dugo smo tada Boris i ja stajali na ćošku kod škole, sa rukama u džepovima, ne skidajući pogled jedno sa drugog, kao da se prvi put vidimo. Bez reči. Poželela sam da se u pokretu „zaustavljena“ scena, nikada ne završi.
Neki prolaznik, koji je hitao kući da bi se što pre sklonio od hladne decembarske noći, sigurno je pomislio da smo dve statue pokrivene snegom. Ipak, nas dvoje hladnoću nismo ni primetili. Prigušene ulične svetiljke, kao bele „pečurke“ iznad škriputavog snežnog pokrivača, grejale su nam srca.
-Dobro, pitaj roditelje, pa mi kaži sutra – progovori Boris uz osmeh, koji je „topio“ led.
Pružio mi je ruku u znak pozdrava i ovlaš me poljubio u obraz. Tada sam prvi put osetila magiju dodira, nežnog i vrelog koji struji kroz čitavo telo. Omađijana prvim iskrama zaljubljenosti, dolepršala sam do kuće.
Moji roditelji i ja smo živeli u takozvanom „saloncu“ i mada smo imali kućnu pomoćnicu, moja mama Ruža je uživala da pravi razne đakonije u kuhinji. Na taj način se odmarala od osnovaca, kojima je predavala matematiku.
Sa rukama u testu, crnom kosom skupljenom u punđu, teget haljinom pobelelom od brašna i u klompama, mama jedva da je primetila kada sam ušla u stan. Stajala sam ispred nje, ne skidajući osmeh sa lica.
-Mama, zaljubila sam se! – uzviknula sam kao da sam dobila na lutriji.
Ona se trgla, sklonila pramen kose sa oznojenog čela, obrisala ruke ubrusom i radosno rekla: „Dođi, majka da te poljubi!“, šireći ruke ka meni.
-Boris je dobar dečko. A sada hajde da mi pomogneš.
Naredva dva sata smo pravile kiflice sa džemom od kajsija, koje je moj tata Igor, inače profesor građevinarstva, najviše voleo. Kada smo svo troje seli za sto, nakon ručka, kovali smo planove za novogodišnji jelovnik.
-Sine, uzmi olovku i papir i zapisuj namirnice koje treba da kupimo – reče mi moj tata.
-Moraćemo da spremimo dosta hrane, jer će nam doći i rodbina i prijatelji – napomenula je moja mama.
Uzela sam običan papir, da bih posle ceo meni prepisala zelenom olovkom na žutoj podlozi, koju sam po običaju zalepila na karton i vezala crvenom mašnom za luster, iznad stola za kojim će se obedovati.
Biće tu svega. Za predjelo – rolati sa piletinom i mesom, rolne od šunke, zapečena testenina. Teleća ragu čorba, paštašuta, rezanci u bešamel sosu. Za glavno jelo – praseće pečenje, sarma od kiselog kupusa, lazanje i punjeni šampinjoni. Nezaobilazna ruska i salata od pečenih paprika. A za slatko uživanje – vanilice i stara beogradska rozen torta.
-Na meniju bi nam pozavideo i bolji hotel – šeretski primeti moj tata i svo troje prasnusmo u smeh.
-Nego, Ivane, naša ćerka, izgleda prvi put neće čekati Novu godinu sa nama. Maco, reci tati gde ćeš ići – okrenula se moja mama ka meni i namignula mi.
Najviše sam volela naša porodična okupljanja kada se svi razgalamimo i zbijamo šale. Ipak, sada sam bila ponosna što sam odrasla i što ću na na doček ići sa društvom.
-Tata, Boris me je pozvao da sa ekipom iz odeljenja idemo kod naše drugarice Mare, koja stanuje blizu deda Duleta – objasnih mu potanko.
-Dobro, ali sutra će Boris doći kod nas da se dogovorimo o tvom povratku posle dočeka – odgovori strogo moj tata.
Sutradan, dan uoči Nove godine, Boris je došao kod nas. Moj tata ga je tada prvi put video, za razliku od moje mame koja je znala celo moje odeljenje.
Obrazi su mi brideli, a uši su mi bile „zapušene“. Uopšte nisam čula o čemu su pričali. Samo sam primetila da su se svi smeškali i bili lepo raspoloženi.
Kad su sve utanačili, ustala sam da ispratim Borisa.
-A sada zatvori oči – reče mi iznenada.
Umesto očekivanog poljupca, usledilo je nešto sasvim drugo. I to me potpuno zaprepastilo.
Izliv emocija, probudio je i našeg mačka Žućka, koji se dovukao do mene, mazno mi se uvijajući oko nogu.
Te noći sam videla vilenjake. Vilenjaci, moji znanci, uveče me pohode da se drugi ne dosete. Sa laticama ruža, u obliku puža, niz kanap od zvezda, došli su s desna. To su oni što dobro žele i umeju da te razvesele.
Vilenjak plavi radost najavi. Vilenjak žuti na muku sluti. Plavi me danima razgali i kad na puža stane, znam da će sreća da me gane.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar