Fotografija

Izložba fotografija IZA UGLA Jelene Vemić

MediaSfera

 

Piše: Ivana Sojić, mr istorije umetnosti

Foto: Jelena Vemić

 

U Maloj galeriji Ulupuds-a (Uzun Mirkova 12) u sredu, 1. februara u 19 časova biće otvorena izložba fotografija Jelene Vemić „Iza ugla“.<




“Iza ugla” je svojevrsni fotografski itinerarium nastao tokom intimne šetnje autorke, Jelene Vemić, praznim ulicama Montreala za vreme poslednjeg pandemijskog zastoja. Favorizujući prirodnu svetlost i kontraste chiaroscuro umetnica nam predstavlja fotografsko mapiranje gradske arhitekture.

Globalna kataklizma zaustavila je frenetičnu cirkulaciju ljudi, razdvojila najbliže i pokrenula lavinu strahova. U mreži zamrznutog Montreala našla se i Jelena, koja vođena ličnim emocijama beleži ovaj poseban momenat u svetskoj istoriji. Ganuta nemogućnošću viđanja sa najbližima, prekookeansku razdaljinu ipak percepira kao blizinu, zahvaljujući evropskom šarmu koji krasi određeni deo arhitekture starog grada, što joj daje snagu da prebrodi usamljenost I izdrži neizvesnost.

Izabrane fotografije su deo jedne progresivne serije slika, materijalni zapisi jedne arhitektonske porcije grada. One su proizvod ličnog tumačenja ambijenta. Koristeći se svetlom poput vajara, autorka na suptilan način oslikava duh grada. Za umetnicu ovi radovi predstavljaju fragment jednog kompleksnog diskursa, priču koja se rađa kao želja da slike postanu sredstvo za istraživanje prostora kroz introspekciju.

Kao svaki dobar poznavalac monohromne fotografije umetnica poseduje sposobnost previzualizacije slike: pomoću imaginacije uspeva mentalno da pretoči boje koje vidi na sceni u različite gradacije sive skale. Iz ovoga možemo da zaključimo da se iza svake njene fotografije krije jedna kompleksna režija.

Jelenini radovi, zahvaljujući svom klasičnom i minimalističkom stilu odišu posebnim šarmom. Privlačnost čiste forme na njima je nedodirljiva, ima veću moć sinteze i predstavlja jednu vrstu apstrakcije stvarnosti. Potpuno odsustvo ljudske figure prikazuje metafizičku dimenziju prostora: na taj način fotografija postaje jedna simbolična slika.

Autorka stvara izvanredne poetske zapise u slici: elegantne, precizne, eksperimentalne i decidne fotografije, koje su u stanju da probude jake emocije. One deluju intimnije i intenzivnije od radova u boji i imaju moć da impresioniraju posmatrača svojom upečatljivom atmosferom.

Gotovo da možemo da osetimo tišinu posmatrajući Jelenine slike. Njene radove možemo da uporedimo sa čuvenim fotografijama Eugène Atget, koje izgledaju kao scenografije za film: one su prazne i tihe, prikazuju enigmatičnu auru jednog grada, na njima su prisutni elementi nostalgičnog romantizma koji izazivaju mistične senzacije. Na sličan način Jelena uspeva da prikaže dušu i lepotu jednog mesta bez iluzije koje nam daju boje. Njene fotografije deluju klasično i romantično, one su pune atmosfere i pomalo intrigantne.

Umetnica uspeva da zabeleži senzacije onoga što vidi kroz objektiv. Kompozicije na njenim radovima žive preko svetlosti, kontrasta i linija. Vešto koristi svetlo da dočara karakter mesta, da naglasi linije i istakne volumene. Ona razmišlja u terminima svetlosti i senke, znakako da na najbolji mogući način iskoristi kontraste sivih tonova. Služeći se chiaroscuro efektom uspeva da nas zadrži jedan momenat u vanvremenskom prostoru i pomaže nam da shvatimoporuku koju želi da nam iskomunicira. Autorka koristi linije poput smernica: one joj pomažu da pronađe odgovarajući kadar, uvlače posmatrača u magičan svet slike i daju fotografijama neverovatnu dubinu.

Svaki prostor slike je popunjen, čak i parče neba izgleda kao deo impozantne arhitekture. Na nekim fotografijama možemo da primetimo susret modernog i starog, dok u centru dominira prazan prostor koji vodi pogled posmatrača omogućavajući mu da pobegne prateći put praznine. Na drugim, pak, možemo da vidimo određene suprotnosti: osećaj rotacije, pokreta i punoće sa jedne, i statičnosti sa druge strane. Ove dihotomije se međusobno prožimaju čineći sliku veoma skladnom i harmoničnom.

Posebno je emblematična fotografija brodogradilišta: spoj simbola industrijske revolucije novog vremena i prirode, predstavljene vodom, zelenilom i nebom. Na njoj kao da možemo da čujemo zvuk prirode koja se neprestano kreće, dok mašine mirno stoje u tišini bez posredstvaljudi.

Neophodno je napomenuti da u Jeleninoj estetici privilegovano mesto ima apstrakcija koju vešto uspeva da izvuče kako iz prirode tako i iz urbanog prostora. Neiscrpan izvor inspiracije za nju su grafički elementi, što, nesumnjivo, potvrđuju i njeni prethodni radovi: dovoljno je spomenuti zadivljujuće fotografije izložbe Moć i impresivne Triptihe, apstraktne makroslike pririode.

Predstavljene fotografija su vizuelne informacije jednog vremena, trag nečega što se zaista dogodilo. Ako izuzmemo subjektivnost autorke i parcijalnu viziju jednog mesta, možemo ih posmatrati kao istorijski dokument uzimajući u obzir kulturni i socijalni momenat u kome su nastale.

Iako Jelenini radovi prevazilaze samu arhitekturu pošto su u stanju da evociraju duh jednog vremena ukorenjen u kulturnoj memoriji svih nas, umetnica, ipak, stavlja akcenat na nešto više, što je iznad toga: emociju koju ona oseća koračajući pustim ulicama grada, čija arhitektura odiše evropskim stilom i sugeriše na blizinu doma. Poznato je da objektiv nije senzitivan na emocije, ali Jelenina vizija je uvek vođena njima.

Dakle, ova dela ne treba da tumačimo samo kao sušte slike arhitekture, već kao materijalne zapise koji nam daju informacije o autorki, o vrednostima i značaju koje fotografisano mesto ima za nju. Kao što poznati fotograf, George Tatge, ispravno primećuje: fotografijom čovek otkriva ko je, odnosno, fotografija uvek predstavlja jedan deo onoga ko je napravio.

Izloženi radovi nam vizualizuju sugestivnu ideju autorke, dok koncept počinje da dobija na značaju samo onda kada biva shvaćen od strane publike.

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Nedogled

KLEOS

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .