MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Dok se Novak Đoković na drugom kraju sveta (iznova) upisuje u tenisku i uopšte sportsku istoriju i na svoj način, na njihovom terenu, vraća bezobraznim i nadmenim Australijancima milo za drago za prošlogodišnje sramno maltretiranje, na ovom kraju sveta, na našem terenu, mi (iznova?) gubimo utakmicu koju već vekovima igramo za jedno te isto parče domovine protiv jednog te istog protivnika. Ili se bar tako čini.
Košarkaškim rečnikom rečeno, jer Srbija je zemlja košarke, koliko smo grešaka u koracima napravili, nije ni čudo što smo došli u ovaj ćorsokak kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Istorija našeg bivstvovanja na tom divnom prostoru prepuna je zabluda, pogrešnih procena i poteza, popustljivosti, nebrige za običan narod i njegove muke, pohlepe, mešetarenja, sklapanja loših dogovora i svačega drugog.
Elem, posle gubitka srednjevekovne države usled sukoba sa Turcima, na taj deo naše prilično ispražnjene zemlje doselili su se turski pratioci sa kečićima na glavi i nikada više nisu otišli. Osmanlije su napokon oterane u Prvom balkanskom ratu, ali Arbanasi nisu, iako su to potpuno zaslužili, pošto su za turskog zemana bili njihovi verni sledbenici u svakojakom zulumu nad Srbima, a u samom konačnom obračunu zdušno učestvovali na strani Turaka. Ostali su kao trn u zdravoj nozi.
Svi vrlo dobro znamo šta je bilo posle, u Velikom ratu, naročito pri našem nesrećnom povlačenju u Grčku preko Albanije. Nečasno, kukavički, u planinskim zasedama, ubijali su izmučene srpske vojnike i pljačkali šta su mogli. Kad se naša oporavljena vojska junački vratila i iz zemlje proterala snage umirućih carevina, opet je iza sebe ostavila nepijateljski nastrojene Arnaute, da se u miru spremaju za sledeće zabadanje noža u leđa našeg naroda.
Priliku su dobili svega dve decenije kasnije, kao i uvek – na krilima tuđeg oružja i snage. U Drugom svetskom ratu, uz Nemce, Bugare, Italijane, Hrvate, Mađare i muslimane balkanskog porekla, udarili su na lešinu jugoslovenske kraljevine, sa nadom da će u podeli mesa i oni dobiti neki komad. Dobili su po nosu, kao i svi ostali. Prošle nedelje sam pomenuo našu osobinu da ratne gubitnike prevodimo u pobednike i primamo u zagrljaj koji samo mi smatramo bratskim. Tako je bilo i ovom prilikom, pa smo, nakon što smo oterali okupatore, sa domaćim dušmanima napravili novu nakaradu, SFRJ, izgrlili se, izljubili i svima sve oprostili. Opet smo izjednačili sve strane u ratu i poživeli u miru i lažnom bratstvu i jedinstvu četrdesetak godina. Za to vreme, Albanci su dobili autonomnu pokrajinu, na teritoriji koja je u međuvremenu proširena dodatnim opštinama i na koju su se, bez ikakve kontrole, doseljavali iz matice, na taj način potpuno menjajući nacionalnu strukturu i same oblasti i Socijalističke Republike Srbije i čitave savezne države.
U svoju borbu za ovladavanje prostorom uložili su i druge elemente: ubrzano razmnožavanje, raznovrsne, uglavnom brutalne pritiske na lokalne Srbe da se iseljavaju i novac da, često po nerealnim cenama, otkupljuju njihove kuće i imanja. Osamdesetih su započeli sa demonstracijama protiv srpskih vlasti i raznim loše režiranim predstavama i lagarijama o svojoj navodnoj ugroženosti. Pritom valja napomenuti da su u SR Srbiji živeli bolje nego u svojoj matičnoj zemlji, koja je bila oličenje bede i najtvrđeg komunizma. Potom je došlo i lobiranje za albansku stvar kod korupciji sklonih zapadnjačkih političara, novinara i drugih ljudi od uticaja. Finansijski su naročito ojačali preko trgovine drogom i sličnih poslova, zbog čega ih verovatno i bije glas da su veoma pošteni u poslovanju. Šalu na stranu, ja zaista jesam pobornik one da postoje samo dobri i loši ljudi i da nacija nije bitna. To jeste realnost. Ali, realnost je i da u nekim nacijama ima više loših nego dobrih, ili bar da se ti dobri ne vide baš najbolje od onih drugih. Ovo je takav slučaj, na našu žalost.
Kao deo šire posmatranog raspada komunističke Jugoslavije, i potpuno u skladu sa višedecenijskim pripremama, krajem devedesetih je došao teroristički UĆK ustanak, navodni masakr u Račku, mutljavina Vilijama Vokera, NATO bombardovanje i naposletku okupacija dela Srbije koju su izvršili vojnici zemalja pomenutog (i jedinog koji postoji) pakta, posle čega je Albancima ostalo samo da proglase nezavisnost, što su naposletku i učinili, ostvarujući svoj davnašnji cilj. Dakle, došli smo do ključne reči, a to je – okupacija. Trenutno stanje na KiM se ne može i ne sme nazivati drugim imenom. Kad strana čizma bez poziva zauzme parče neke zemlje, to je jedini ispravan naziv. Dakle, priznao Kosovo (kako se u aktuelnoj problematičnoj situaciji naziva taj deo juga Srbije) manji ili veći broj ili baš svaka država na svetu, dobili stolicu, fotelju ili kauč u UN, ujedinili se sa Albanijom ili ne, bili proglašeni za vladare sveta pa i čitavog univerzuma, nas to ne treba da zanima. Za Srbe to mora da ostane okupirana teritorija otadžbine.
A ono što je okupirano jednom će biti oslobođeno. Kad god to bilo. Ispratili smo Turke, dva puta Švabe i njihove saveznike, pa ćemo i ove okupatore. U teritorijalnom, materijalnom, duhovnom i mitskom smislu, Kosovo je neprocenjivo. Nema cene kojom mogu da nam ga plate, jer su njegovi bogatstvo i značaj daleko veći od svega što nam zauzvrat i na dugom štapu nude. Nema ucene na koju smemo da pristanemo, jer ako tamo pokleknemo, eto neprijatelja sutra na drugim trusnim područjima naše zemlje, a nije da ih nema. I neprijatelja i trusnih područja, mislim.
Košarkaška utakmica dugo traje. Rezultat se menja. Svedočili smo tome mnogo puta. Pravili smo u vezi sa Kosovom greške u koracima, dodavanju, vođenju lopte, šutu… Ali, igra se do poslednje sekunde. Treba nam strpljenje, dobar trener i tajmaut u pravo vreme, da se nacrta poslednji napad i zada završni udarac nekom trojkom kakve su pogađali Sale, Teo, Kecman… Ako su mogli oni, može i Srbija.
A kad se igra završi i lopta umiri, onda granica, zid i prekid komunikacije, za večna vremena, radi obostranog mira. Otvoreni Balkan. Ali nama na jednu stranu, njima na drugu. Jer drugačije ne biva.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar