MediaSfera
Srpska pravoslavna crkva, vernici, ali i čitav srpski rod gde god živeo 27. januara slavi Svetog Savu, praznik posvećen ocu srpske duhovnosti, kulture, osnivaču srpske crkve i prosvetitelju. Sveti Sava se slavi kao zaštitnik škole, učitelja i đaka.
Sveti Sava rođen je 1169. godine u Rasu kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, dobivši ime Rastko. Malog Rastka vaspitavali su najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše. Međutim, Rastka svetovni život nije mnogo zanimao, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote.
U vreme njegove mladosti, kada je uveliko pripreman za život budućeg vladara, na Nemanjinom dvoru boravili su svetogorski monasi, među kojima je bio i jedan Rus. Zaokupljen razmišljanjima o motivima iz žitija svetih, koje je svakodnevno čitao, sedamnaestogodišnji Rastko dugo je s njima razgovarao.
Zadivljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će mu potpuno izmeniti život – rešio je da ode u ovu monašku državu. S obzirom na to da nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, odlučio je, baš kada su roditelji rešili da ga žene, da pobegne s monasima.
Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah je poslao poteru za sinom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Rusik), gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se narednog dana vratiti u dvor. Ali, legenda kaže da su svetogorski monasi, na Rastkov predlog, pribegli lukavstvu – spremiše bogatu trpezu i vino, pa gonioci posle obimne večere zaspaše. Mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ se zamonašio i uzeo ime Sava.
Tako je Sava ostao u manastiru, gde se revnosno molio, učio i služio. Posle kratkog vremena, prešao je u grčki manastir Vatoped, takođe na Svetoj gori, gde je nastavio strogi monaški život. Za to vreme u Srbiji, posle prvog očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom željom. Često mu je slao novac, da bi mu u manastiru bilo udobnije, ali je on sve delio siromasima ili svetogorskim manastirima.
U međuvremenu, dok je Sava na Atosu živeo mirnim životom, u otadžbini je došlo do nesloge između njegove braće Vukana i Stefana. Nezadovoljan Nemanjinom željom da mlađi Stefan bude naslednik prestola, stariji Vukan krenuo je da vojskom ostvari svoje pravo. Sukob se završio na bojnom polju u korist Stefana, zemlja je opustošena, a narod osiromašio. Sava odlučuje da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i doprinese učvršćivanju i napretku srpske države. Sa posmrtnim ostacima svoga oca, koji je umro 1199. godine, Sava dolazi u Srbiju i nad njima miri svoju zavađenu braću a zatim svog oca ponovo sahranjuje u Studenici.
Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Narednih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao narod. U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere – postaje duhovni voda i ustrojitelj srpske države.
Sa drugog putovanja putovanja u Svetu zmelju Sveti Sava se nije vratio u Srbiju. U povratku prolazio je kroz Bugarsku i tu je preminuo 14. januara 1236. godine, a bio je sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Vest o Savinoj smrti stigla je u Srbiju 27. januara. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav 1237. godine.
Zakonopravilo
Zakonopravilo (Nomokanon) Svetog Save iz 1220. godine je postao osnovni zakonik srpske crkve, ali i države i tako je bilo na izvestan način prvi srpski ustav. Zakonopravilo je zbornik zakona sa tumačenjima sastavlјen da se uredi velika oblast društvenih odnosa, prvenstveno crkvenih, ali i građanskih. Nastalo je da bi se prema njemu upravlјale ili krmarile sve crkve i zato se naziva i Krmčija Svetog Save. Da bi se to ostvarilo morale su ga imati sve crkve. Od druge polovine XIV veka Savina Krmčija se primenjivala i u ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Najstariji prepis Zakonopravila, tzv. Ilovički prepis (poznat i kao Ilovička krmčija) nastao je 1262. godine u manastiru Svetih Arhangela u Ilovici na Prevlaci kod Tivta i tu je bio čuvan sve dok ga ustaše, tokom Drugog svetskog rata, nisu ukrale i odnele u Arhiv Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.
Književni rad
Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog triptiha“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalјa. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba Svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje „Psaltira“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“.
Putovanja u Svetu zemlјu
Manji spor za Stefanom Radoslavom zbog kralјevog obraćanja ohridskom arhiepiskopu mogao je biti povod za arhiepiskopa Savu da ispuni svoju ranije nastalu želјu da poseti Svetu zemlju. Sava je otišao na svoje prvo putovanje u zemlјu gde se rodio i propovedao Hrist 1229. godine, a sledeće 1330. godine se vratio u Srbiju. Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlјu su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas. Među značajnijim darodavcima pravoslavnih manastira i crkava na Svetoj zemlji su bili prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, potom i kralј Milutin.
Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlјu, podigao konake za srpske monahe u gruzijskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemlјište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Arki, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima. Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova (kuća koju je Sava kupio, konak i crkva). Prilikom obilaska Siona, sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionsku Gornicu u kojoj se održala Tajna većera, kuću je odkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralјa Stefana Radoslava.
Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Larvi Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava bio duhovni brat. Tu je Sveti Sava dobio njegovo žezlo – patericu („pastirsku palicu“ i ono se sada nalazi u hilandarskoj keliji Paterica, u administrativnom centru Svete Gore, Kareji. Bratija ovog manastira dala mu je i dve ikone: „Mlekopitatelnicu“, koja je sada u ikonostasu kapele isposnice svetog Save u Kareji, i danas najčuveniju srpsku ikonu, nekada domaću ikonu velikog pravoslavnog teologa i branitelјa ikonopoštovanja svetog Jovana Damaskina, Trojeručicu, koja je dugo bila igumanija manastira Hilandara, a sada je na tronu pored igumanskog, u glavnoj manastirskoj crkvi.
Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru
Pošto je kult Svetog Save duboko zaživeo u našem narodu, turski vojskovođa Sinan-paša je 10. maja 1594. godine na beogradskom brdu Vračar spalio Savine mošti, misleći da će Savin kult nestati. Međutim, dogodilo se upravo suprotno, a poštovanje i ljubav koju srpski narod izražava prema ovom svetitelju krunisano je velelepnim hramom, najvećim u Evropi, na mestu spaljivanja moštiju.
Narodna verovanja i običaji
Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena… Postoji i verovanje da na današnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate… Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.
Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.
Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
Himna Svetom Savi
Svečana pesma ispevana tokom 18. veka u slavu Svetom Savi, najstarija je himna u Srba. Napisana je na crkvenoslovenskom jeziku i imala je četiri strofe.Javno je izvedena 1839. godine u Segedinu, a posle toga je često izvođena u Srbiji. Prvi notni zapis ostavio je Kornelije Stanković, posle svetosavske proslave u Beču 1858. godine.
Molitva Svetom Savi
O sveštena glavo, slavni Čudotvorče, Svetitelju Hristov Savo, prvoprestoniče Srpske zemlje, hranitelju i prosvetitelju, blagonadežni predstatelju svih hrišćana pred Gospodom, tebi pripadamo i molimo se: daj nam da budemo učesnici tvoje ljubavi prema Bogu i bližnjemu, kojom je duša tvoja ispunjena bila za života.
Ozari nas istinom, prosveti razum i srce naše svetlošću božanske nauke, nauči nas tebi verno podražavati, Boga i bližnjega ljubiti, i zapovesti Gospodnje vršiti nepogrešno, te da budemo i mi čeda tvoja ne samo po imenu no celim životom svojim.
Moli se, sveti Arhijereju, za Svetu pravoslavnu Crkvu i za Otadžbinu svoju zemaljsku koja te uvek s ljubavlju poštuje. Prizri blagodušno na svaku dušu tvojih vernih čada, koji traže milost tvoju i pomoć. Budi nam svima u bolestima iscelitelj, u tuzi iscelitelj, u žalosti posetitelj, u bedama i uždama pomoćnik, a na smrtnom času milostiv pokrovitelj i zaštitnik da bi pomoću tvojih svetih molitava i mi grešni udostojili se primiti pravo spasenje i naslediti Carstvo Hristovo.
O sveče Božji, ne postidi našu dušu koju na tebe silno polažemo, no javi nam svoje mnogomoćno zastupanje, te da slavimo i veličamo Boga, divnoga u Svetim Svojim, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Izvor: Wikipedia, SPC
Dodaj komentar