MediaSfera
“Živim u najlepšoj ulici na svetu”, to je bila rečenica koju sam ranije često izgovarala. Moja ulica me je kada sam bila mlađa podsećala na ulicu Visterija Lejn iz serije “Očajne domaćice”, pod time ne mislim da je moja ulica puna kriminalaca, narkomana i ljudi niskog morala, niti je moja ulica ulica u kojoj žive ubice, silovatelji…
Kada sam govorila da me moja ulica podseća na ulicu Visterija Lejn mislila sam na to da je ulica mirna, da su dvorišta uredna i sređena, trava nam je svima uvek savršeno pokošena, kuće su lepe, sređene, ljudi u ulici su dobri, srdačni i gostoprimljivi osim par osoba koje se ni na ulici ne javljaju svojim komšijama, jer smo svi mi ispod njih, a oni su zapravo samo pokondirene tikve.
Dakle, do nedavno sam živela u najlepšoj ulici na svetu!
Nisam se preselila, ali moja ulica više najlepša ulica na svetu.
U ulici se nekada čula dečija graja, danas se čuje svađa, vika i dreka.
Ulica je nekada bila čista, sada više nije.
U ulici je nekada bio vazduh bez boja i mirisa, danas vazduh možemo da “sečemo rukom” i miriše na plastiku. Naravno, vazduh je svuda zagađen, ali u mojoj ulici je zagađeniji zbog mojih komšija.
Verovatno se pitate šta se to desilo pa je moja ulica ostala bez svog epiteta “najlepša”. Desila se selidba.
Na vrhu moje ulice se nalazi stara, trošna kuća. U toj ulici je živeo moj drug sa svojom sestrom i roditeljima. Sa njim sam prohodala baš u našoj ulici. Sa njim sam se družila ne samo ja, već sva deca iz naše ulice. Njegovi roditelji su fini i vredni ljudi. Živeli su u toj staroj i trošnoj kući više od 15 godina pod kirijom. Sređivali su je, održavali, njegova mama Nata je imala najlepše cveće na simsu ispred prozora. U dvorištu se nalazila ozidana česma oko koje su bili kaktusi kojih smo se kao deca plašili.
Mala, prizeman kuća je imala prozor koji je gledao na ulicu, kroz taj prozor nam je komšinica Nata davala picu koju je pravila za svu decu iz ulice. Kada su skupili novac za svoju kuću želeli su da kupe taj plac i da tu gde su im deca rasla, gde su im prijatelji naprave svoju kuću, međutim jedan deo tog plac pripada opštini, a drugi ženi koja je nakon razvoda od muža uzela sve što se moglo uzeti pa tako i veliku vilu na drugom kraju naselja.
Marko, njegova mama Nata, sestra i otac su napravili kuću u Jajincima i preselili se. Sada uživaju u svojoj kući sa nekim novim komšijama. Dok su odlazili svi smo mi bili svesni da više nikada nećemo imati tako vredne, uredne i pedantne komšije. U kuću u koju su oni živeli prvo je došao jedan narkoman, nakon njega došli su otac penzioner i njegov sin narkoman, a nakon njih dvojice u tu kuću koja je već odavno izgubila sjaj koji su joj naše komšije Nata, Vlada, Marko i Ivana davali došli su romi. Žive tu već nekoliko godine, njih desetak. Krov je utonuo, crep je odavno dotrajao, sa spoljnih zidova pada malter, stolarija se raspada.
Dvorište je neprepoznatljivo, prepuno krša koje dovlače sa ulice, ogromni džakovi sa plastikom se nalaze tamo gde su nekada bili Natini kaktusi. Po betonu se nalaze kablovi, a iza kuće gume koje lože. Stalno se svađaju, kradu iz prodavnica, tuku se pa policija često dolazi. Psi i mačke razvlače njihove stvari po ulici.
To su naše komšije danas zbog kojih naša ulica više nije najlepša.
Nedavno mi je drugarica rekla da je kroz prozor posmatrala komšijske kuće i da je primetila da su komšije nedavno promenile crep na kući i da joj je ta stara kuća lepša od neke nove, sa bazenom, savršenim prilazom i još savršenijim travnjakom. Ta nova kuća je, po njoj, “kuća koja ne priča životnu priču, već se hvali svojom lepotom” dok je ta druga, stara komšijska kuća mnogo lepša i draža, jer se u tim malim, sitnim i povremenim radovima vidi životna priča nekoliko generacija, jer kako kaže ta moja drugarica “malo po malo, generacijsko ulaganje truda mnogo je lepše od tih velikih kuća”.
Ja ipak mislim da stvari ne treba generalizovati, neko bi možda voleo da uloži, da sredi i da nešto obnovi, ali nema svoju kuću, nekima roditelji nisu imali šta da ostave, neki su popili, prokockali svoje. Neki nisu sposobni da obnove, neki drugi to ne žele, neki treći ne mogu da obnove, jer nemaju svoje. Te moje komšije su pobegli iz Bosne za vreme rata, ostali su bez svoje kuće, živeli su kao podstanari i tek posle više desetina godina su uspeli da stvore svoj dom i ja prosto ne mogu da kažem da ta njihova nova, lepa, velika, savršeno sređena kuća ne priča životnu priču.
Priča! Priča o njihovom trudu, o višegodišnjem radu i o odricanjima da stvore tu kuću. I u moju kuću je utkano mnogo rada, mnogo propuštenih letovanja i zimovanja. Tata ju je sam uradio, sredio. Uradio drvenu stolariju, potom PVC. Uradio fasadu, sa loženja prešao na zemni gas. Asfaltirao prilaz. Hiljadu puta je do sada krečio i gletovao. Moja mama je finansirala postavljanje parketa. Zajedno su mešali malter kada su pravili garažu. Malo po malo, tata je napravio predivnu kuću u koju ćemo sutra brat i ja da ulažemo. Od golih zidova nastala je kuća puna ljubavi i to možda nije životna priča nekoliko generacija, ali jeste životna priča kuće koju je svega par ruku stvorilo.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar