MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
Trnovit je put do raja. Čim se probudim samostalno obavim ličnu higijenu, pažljivo nanesem krejon oko očiju, natapiram kosu ili ono malo što je od nje ostalo pažljivo rasporedim po temenu i obučem moju omiljenu kućnu haljinu sa cvetovima jorgovana. Tada sam spremna za jutarnju vizitu u domu Na putu za raj.
„Leposava, kako smo jutros?“, upita me cvrkutavim glasom gospođa Debeljović, koja nije nosila beli doktorski mantil samo zato da bi ulila poverenje starijim osobama, kako je jedanput objasnila.
„Molim Vas da me odvojite od ove matore ludače, koja će me jednog dana svojim rafalnim prdežom oduvati ravno do Pančeva“,odgovorih.
Gospođa Debeljović mi je na to uzvratila da je bolje što sam u ovoj sobi, nego u onoj u kojoj je pre neki dan nekadašnji bokser u osmoj deceniji ubio nešto mlađeg baletana.
„Doktorka, ne brinite, nisam gadljiva“, rekoh i isplazih jezik, iako sam znala da će nakon toga da uslede opsežna ispitivanja.
Pokušala sam da joj objasnim da je to spontana reakcija karakteristična za matorce, koji više ne moraju da se ustručavaju. Nema ničeg lepšeg od zalaska života kada svakome možeš sve da „skrešeš u brk“.
To je za mene posebno značajno, jer sam tek sada uspela da oslobodim tu „kočnicu“ i da „zapevam“ iz sveg glasa. A ona bi to trebalo da razume, kao stručnjak za psihu. Time sam je „kupila“. Gospođa Debeljović je značajno klimnula glavom, produžila u vizitu, a ja sam uzela svoju pletenu torbu sa najnužnijim stvarima i zadovoljno odskakutala do bašte.
Kada sam bila devojčica, čim bih se naljutila sa istim slamnatim koferčetom, demonstrativno sam odlazila „daleko“ iza kuće na Kosovu i Metohiji. Tamo sam ostajala sve dok neko iz familije ne bi uvideo da me nema, što bi potrajalo i do sutradan.
„Ovo je najružnije dete koje sam u životu videla“, govorila je o meni moja tetka Savka, dok su ostali klimali klavama sažaljivo me posmatrajući.
Koliko god ova ocena bila neumesna, tetka je bila u pravu. Bog mi je podario jedino lepe smeđe oči, krupne kao orasi, uokvirene dugačkim i gustim trepavicama, kojima sam mogla da dodirnem sagovornika.
Sve ostalo ni po jada – do treće godine sam bila ćelava, umesto zuba imala sam korenje, uši su mi bile klempave, kolena kvrgava, nos orlovski. Prosto čovek da se zapita kom rodu pripadam.
Što je najgore, situacija se ni kasnije nije popravila, pošto me dečko koga sam simpatisala u srednjoj školi „oduvao“ izjavom da imam rahitične noge, za koje sam bila ubeđena da su kao izvajane. On mučenik, tada još nije znao da na nogama imam, ni manje ni više, nego šest prstiju.
Za tu moju veliku tajnu, prve su saznale moje tetke i sestre. Kod nas je bio običaj da se jedanput sedmično kupamo u lavoru u kuhinji. Tete bi zagrejale vodu na „smederevcu“ i skinule nas. Tada smo naučile šta su dude i ribica. Onda smo i nas tri tražile da nam obe tete pokažu sike. Jedino nam nije bilo jasno zašto je jedna imala velike, a druga male dude.
„Viditeeee, Leposava ima šest prstiju na nogama!“, uzviknula je moja sestra Daca kad smo izašle iz lavora.
Samo što u zemlju nisam propala. Ne zato što sam se postidela, već zato što sam mislila da svi imaju toliko prstiju na nogama. I u tom opštem metežu, nakon tako važnog otkrića, tetki sam istrgnula peškir iz ruku i otrčala u sobu sa šerpom, koju sam ščepala sa stola. Povukla sam rezu na vratima, na koja sam naslonila strikov veliki drveni sto. Njegovu sobu sam najviše volela zbog knjiga koje su zauzimale čitav jedan zid, od poda do plafona. Srećom, pa je stric mesec dana bio na proputovanju po Grčkoj na svom masivnom crnom motoru nemačke proizvodnje.
„Deco, dođite da vidite čudovište pravo sa šest prstiju strave“, pevali su mališani iz komšiluka ispod mog prozora, dok su ih moje sestre ućutkivale.
Danima nisam izlazila iz sobe. Toliko sam bila tužna da uopšte nisam bila gladna. Piškila sam u šerpu, koju sam zato i ponela sa sobom. Taman posla da ne budem uredna, šta bi rekli moji roditelji, koji su svakog dana zvali iz Beograda da pitaju da li radim domaći zadatak i da li slušam tete.
Tokom tog mog samoinicijativnog zatočeništva, od sigurnog izgladnjivanja spašavala me je jedino moja drugarica Duna iz Crkoljeza. Svako jutro, pre svitanja, donosila mi je zemičke, koje su se još „pušile“ od toplote vruće pećnice, dok je iz njih mazno curio kajmak lepeći se za usne.
Posle četiri dana čitanja, pisanja i crtanja, „tamnovanje“ mi je dodijalo. Ipak, bilo je glupo da tek-tako izađem.
Oko tri sata ujutru, začuo se tetin glas da se naša krava gospođa Danka, kako smo je zvali, otelila. To je bio događaj koji se nije propuštao. Svi smo iskočili iz kreveta, strčali niz stepenice i pojurili do štale u kojoj je bio nestvaran prizor.
Sluzava tela je ležala kraj svoje majke. Pošto nas je primetila, iako nesigurno hrabro je počela da se podiže na nejake nožice. Kada se uspravila, uputila nam je čedni i nežni pogled. Čarobno rađanje života.
„Isuse, hvala ti na ovom daru“, rekoše tete i svi se prekrstismo.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar