MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Sutra mi je rođendan. 22. Stariji bi rekli da uzimam dvadeset i treću, ja tu računicu ne volim. Na torti će biti dve dvojke, a tek iduće godine svećice sa brojem dva i tri. No, to sad nije ni važno.
Pre nego što napustim poslastičarnicu, odem kući, stavim kecelju i uletim u kuhinju osvrnula bih se na prošlu godinu svog života. Ne bih ništa menjala, ne bih promenila ni jednu odluku koju sam donela tokom svoje prethodne godine. Zapravo, nikada nisam želela da promenim događaje, situacije i probleme koji su mi se desili za ove 22 godine. Zapravo, jedino što bih promenila i na šta bih volela da sam mogla da utičem jeste mamino zdravlje – volela bih da se nikada nije razbolela, da nikada nije ostala bez glasa i da nikada nije umrla. Ali to je ipak bilo nešto što nije bilo ni u čijim rukama osim u Božijim.
“Mama, izrasla sam ti u jaku ženu, hvala ti”, rekla sam danas kada sam krenula sa groblja kući.
Sve prethodne godine su me uverile da je tačno ono što je Pablo Eskobar rekao, a to je da “moraš imati loše dane da bi shvatio ko je porodica, ko je prijatelj i šta su prave ljubavi”, ja sam toga svesna, ali sam ipak i ove godine dozvolila da ostanem u kontaktima sa ljudima koji mi ne prijaju, i ne samo da mi ne prijaju već me često i povređuju, ali ću ove godine to da promenim. Svečano obećavam da ću prekinuti sve odnose sa ljudima koji me povređuju, jer kao što kaže Gandi “ima mesta za svačije potrebe, ali nema za svačiju pohlepu”.
Dakle, ove godine ću više voleti sebe. Negovaću svoje kvalitete, svoje mane ću da popravim i neću dozvoliti da me problemi koji čine život pokolebaju u želji da budem srećna. Tužna, teška i bolna prošlost je samo uvertira za neizvesnu budućnost. Prošlost i lekcije koje sam naučila ću iskoristiti kao temelj za stvaranje dobre budućnosti. Nije ovo ni kakva “life couch” priča u kontekstu “misli pozitivno i pozitivno će biti”, jednostavno sve nas čeka neizvesna budućnost, a na nama je da uradimo sve da ta neizvesna budućnost bude dobra, a ne loša. Loša, tužna, teška i bolna prošlost jesu uvertira za neizvesnu budućnost, ali neizvesna ne znači nužno i loša.
Moja drugarica kaže da je život isuviše kratak da:
- bismo sumnjali u sebe
- ne rizikujemo zarad boljeg života
- ćutimo o emocijama
A ja bih na ovaj spisak dodala i da je život isuviše kratak da ne bismo voleli sebe, da bismo probleme etiketirali sa “nerešivi”, a oni to itekako nisu, život je isuviše kratak da bismo dozvolili da nas panika u njemu sputava i da deo našeg života budu ljudi koji nam izazivaju tahikardije.
Dok čekam da mi radnica iz poslastičarnice donese račun gledam u svoj sto. Laptop i na njemu iskucan ovaj tekst. Pored laptopa, prazna čaša od vode i na njoj beli trag kamenca. Prazna šolja domaće kafe, soc u njoj, a na belom obodu šolje trag karmina. Staklena tacna ulepljena šerbetom i mrvicama oraha. Uzimam poslednji zalogaj baklave i dok uživam u njemu u poslastičarnici vidim plakat na kom piše “kafa i baklava uveriće vas da je život sladak i gorak, ali lep i da će na kraju sve biti u redu”.
I biće!
Zahvalna sam mami, ocu, bratu, porodici, prijateljima koji su moja izabrana porodica. Srećna sam zbog pruženih prilika. Srećna zbog donetih odluka. Srećna zbog tuđe sreće. Srećna i zahvalna završavam ovu godinu svog života i u sledeću ulazim sa čvrstim obećanjem da ću više voleti sebe, više brinuti o sebi, da ću se rešiti nekih ljudi i toksičnih veza. Biću srećna i voljena.
Ovu kolumnu završavam jednom meni veoma dragom pesmom Mike Antića.
“Rođendanska pesma”
Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.
Miroslav Mika Antić
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar