Priče

Jasmina Vujadinović: Odlazak u raj

MediaSfera

 

 

Piše: Jasmina Vujadinović

Foto: Pixabay

 

 

Čujem svoje ujednačeno ritmično disanje i otkucaje srca. Rekao bi čovek da sam u najboljoj formi. Kada sam pri punoj svesti znam, čak i koliko je sati i koji je dan. Tada se brže-bolje latim pera i – pišem, sve što mi padne napamet. Lekari kažu da je to najbolji lek. Za zaborav. Ili, možda da tako izbacim sva govna iz sebe.




“Gospođo Debeljović, Vi ste jedna užasno glupa i pretenciozna osoba“, rekoh povišenim tonom psihijatru koji je došao da me poseti, jer valjda nema preča posla.

Zagledah se u nju što sam pažljivije mogla, očekujući odgovor. Ali, ona je ćutala i majčinski me posmatrala.

“Da li Vam je to što sam rekla dovoljno spontano?“, upitah gospođu Debeljović.

“Draga moja, spontanost ne znači i vređanje. Spontanost je….“, nastavila je da obrazlaže u stilu bla-bla-bla.

Uvek je sedela na ivici mog kreveta. Debela, masne duge kose vezane u rep, nenašminkana, srednjih godina, sa obrazima koji su polako počeli da se opuštaju i spajaju sa podvaljkom.

Ipak,  na njenom ne tako lepom licu, privlačilo me crnilo iznad desnog kapka, za koje nisam znala da li je mladež, beleg ili modrica. I zato sam joj se s vremena na vreme unosila u lice, dok je uzmicala, a jedanput samo što se nije stropoštala pored kreveta. A i da jeste, nikakva šteta, jer je stalno bila u širokim molerskim pantalonama i trudničkoj tunici. Verovatno je bila u pripravnosti, u slučaju da usput  zatrudni, pomislih.

“Teta Mica je bila dobra špica, umela je dobro da se gica. A da je neko hteo, dala bi i dupe celo“, vrteo se refren moje omiljene pesme na radiju.

Mi Maratončevići, kao što i prezime govori, živimo dok hodamo, a hodamo da bismo živeli. Zato nam je misao jasna, a reč britka. Stasavali smo na Kosovu i Metohiji, večito se boreći za opstanak. Možda smo malo preki i brzi na jeziku, ali boljih domaćina od nas nema u Srbiji, a bogami ni na svetu. O rome svedoči i bakina kuhinja, koja je bila neprevaziđena, te i sada posle trideset godina osetim neodoljiv miris njenih tatlija i ukus pindžura.

Nana je bila kao od brda odvaljena – krupna, visoka i debela. Ona je bila glava porodice. Deda je bio sitan, mršav i imao je zanatsku radnju klompi, baš preko puta porodične kuće sa zelenom kapijom u blizini pijace. On je bio blage naravi zbog čega su ga  deca i volela.

“Dobro, dosta je za danas“, prekinu me dr Debeljović. “Čujem da ste danas imali jake bolove i zato ćete sada da popijete trodon. Taman kada je to izgovorila, sestra Zorica me okrenu na bok i ubrizga mi injekciju diklofenaka. Vreme je za spavanje.

“Svako koga znam ima nešto ili nekog svog. Ja nemam nikoga ko je moja krv i moje rebro. Rođena sam kao kuče. Ili se ničega više ne sećam“, pomislih dok sam polako tonula u san.

To veče sam sanjala kako prelećem preko Kosova i Metohije, sve do manastira Gorioč gde smo uvek išli na krštenja i sahrane. I svi su tu – moje tetke, stričevi, najbliža rodbina, komšije.

Moja prva sećanja vezana za ovaj čudesni manastir iz nemanjićkog perioda, vraćaju me u detinjstvo.

“Ponesi knjige iz nekog teškog predmeta da ih staviš ispod oltara“, rekla bi mi teta, koja me je i krstila. Uradila bih kako je tražila, jer sam mislila da tako ulazim u nedokučiv i primamljiv nebeski svet, koji će mi na neki čudesan način  pomoći u nevolji.

Ta neobična veza između Neba i mene, uspostavljena je za sva vremena. Zato kada sam bila ostavljena na cedilu, obraćala sam se Bogu.

Obično sam Ga pitala – da li sam postala nevidljiva, te sve prolazi pored mene kao da ne postojim? Ili stojim kao meta u koju svaki i slučajni prolaznik može da gađa, jadala sam se Svevišnjem očekujući odgovor.

A proživela sam svašta – tukli su me kamenom, probadali drvetom, tekla je krv iz rane na glavi, potom ispod oka. I, tek tada sam, dok sam bila okrvavljena, primetila da sam lepa. Nikada pre toga o sebi nisam tako razmišljala.

“Pazi, stvarno imam lepe oči“, prošaptah dok sam se gledala u liftu, obećavši sebi da neću plakati pred roditeljima da se ne bi suviše potresli.

“Neko me je napao“, izgovorih dok mi je mama otvarala vrata. “Ćerko, ko ti je to uradio?“, zaplakoše moji dobri roditelji. “Jaooo, pa mi imamo samo tebe!“, uzviknu moj tata dok je kršio ruke.

Boli. Živog čoveka nema bez bola. I dok ovo pišem, žurim, jer nikada ne znam koliko mi je još vremena ostalo. A, opet kome će biti potrebni ovi redovi? Nekome ko će letimice ili iz čiste radoznalosti baciti pogled, čisto da ubije vreme. Sit, podnaduo, bahat, sebičan govnar, koji gazi sve pred sobom i likuje nad tuđom nesrećom.

Takvog čitaoca svakako ne želim i čak ću mu zabraniti da pogleda makar i slovo. Kako? Kletvom, kao u vreme faraona. Zašto? Zato što je svaka moja reč obojena krvlju, a  misao natopljena patnjom i bolom.  To se plaća – ludilom ili smrću.

Osećam se blaženo. Uzdižem se iznad postelje i počinjem da letim kroz nebesko plavetnilo. Nigde ničeg, čak ni oblačka.

Odjedanput dolazim u raj – sa desne strane je reka smaragdno zelene boje, čini se bistra i hladna. Okolo je drveće iz čijih krošnji se čuje cvrkut ptica, sa leve strane su cvetna polja, latice se njišu na vetru. Čitavu tu lepotu posmatram dok letim. O, Bože hvala Ti na ovom užitku. Ako je ovo najava moje smrti, radujem se Gospode.

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 




1 komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .