Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Stara prođe, Nova dođe…

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Tijana Janković-Jevrić, Đorđe Kojadinović

 

 

Prvi put bez praznične euforije. Prvi put da ni jelku nisam okitila, niti deci spakovala paketiće da ih iznenadim. Ove godine sve je bilo transparentno i bez velikih očekivanja. Pomislila sam da sam samo ja u tom „sve jedno mi je” raspoloženju, ali slučajno sam saznala da nas ima još…




Šta je razlog? Sada šta god da ne valja za sve je kriva korona, pa onda mislimo i na izolaciju, otuđenost, zima bez snega, potrebu da pronađemo svoj mir, usporavanje koje se opet ubrzalo usled brojnih poslovnih aktivnosti… svašta nešto.

Zapravo pravi razlog što nisam okitila jelku je moja Nora, ruska plava mačka, koja svake godine sve razbuca. Nije zlonamerna, jednostavno želi da se igra i ne možemo da joj objasnimo da je to drvo postavljeno u dnevnom boravku da dekoriše prostor i upotpuni prazničnu čaroliju, a ne da joj služi kao penjalica ili skakaonica. Ukrase posle do Svetog Jovana jurimo po kući dok na posletku ne odlučimo da je ponovo spakujemo, složimo „preživele” ukrase i odnesemo u podrum. Nisam mogla ponovo kroz taj stres da prolazim iako bi se deca radovala dekorisanju odlučila sam da moj mir nekada mora da ide i na uštrb tuđih malih radosti, jer se sve posle svali na moja pleća koja nisu od čelika.

Nisam im uskratila poklone, jednostavno sam ih odvela u šoping i svako je odabrao šta mu se najviše dopada. Akici se svideo neki crni Riplej duks, Maji crvena haljinica s tim da sam je ja obradovalo još nekom garderobicom jer ona i inače nije zahtevno dete (sreća tu je na tatu) a ja volim da devojčica uvek bude lepo obučena. Laza je odabrao neki Lego, a ja sam mu dodala na to i super duksić i prsluk pošto mu je batin koji je nasledio već mali. Njega zovem „dete siroče” i valjda je to sudbina svakog trećeg deteta pošto iskusni roditelji vremenom omudraju pa ne bacaju toliko novca na dečju garederobu pošto iz iskustva znaju da to njima brzo omali, za čas izdžigljaju posebno preko leta i opet Jovo nanovo, pa kupujemo sve od glave do pete da ih obučemo.

Sećam se Laza kada se rodio kupila sam mu možda dva-tri odelca, i jednu ili dve benkice pošto je dosta toga nasledio od brata. Već sa mesec dana po rođenju otputovali smo u Ameriku gde je opet dobio od suprugove koleginice dve kutije pune garderobice za dete do godinu dana, tako da je on oduvek nosi nasleđeno, nošeno, tuđe… retko kad novo.

Sećam se kada smo se vratili u Srbiju shvatili smo da mu mi ni jednu igračku nismo kupili pošto je stan bio pun Akijevih i Majinih drangulija. Vodili smo se logikom pa šta će mu i što da gomilamo kad imaju, međutim, bilo nam je žao da ga baš nikad ne obradujemo igračkom pa smo mu kada je već sa tri godine počeo da se interesuje za određene super junake, autiće i društvene igre počeli da kupujemo po njegovoj želji i volji. Ali moram priznati da ni to nije tako učestalo kao što je bilo sa Akijem i Majom, i Lazine igračke su mnogo skromnije ne zato što manje imamo nego što znamo da cena ne određuje koliko će vremena i pažnje utrošiti na igru sa tim predmetom koji je odabrao.

U vreme kada sam ja bila mala, a to sad iz ove perspektive roditelja deluje kao jako davno iako možda i nije… ali dooobro… radovali smo se nekim drugim stvarim pošto nije bilo ovo obilje igračaka ili ja to ne pamtim baš tako. Volela sam knjige, barbike, male lutkice bebe, slagalice i plišane životinje i jedino mi je bila velika želja da imam veliku bebu poput prave koju sam nazvala Marko. Nisam imala više od 5-6 godina, možda i manje i sećam se kad god bi se mama vratila sa posla uvek sam je dočekala istim pitanjem: „Jel si mi kupila Marka?” Toliko sam bila uporna, iako tada nisam mogla da razumem da za tu lutku mama treba da da skoro pola svoje plate, moje neodustajanje je na kraju pobedilo da je samo jednog dana na moje pitanje odgovorila ponosno sa najvećim osmehom na licu: „Jesan, kupila sam ti Marka” i dala mi je ogromnu kutiju uvijenu u ukrasni papir. Pocepala sam papir i cičala od sreće što napokon imam svog Marka. Nisam znala da se možda iza maminog osmeha tada krila zabrinutost zbog sume novca koju je utrošila, ali sam sasvim sigurna da nikada nije zažalila. Čudno ni jednom sinu nisam dala ime Marko i eto teme za razmišljanje…

Hoću da kažem da deca ne mogu da razumeju situacije u kojima se roditelji nalaze, a život je skup nanizanih faza koje su najrazličitije obojene što emocijama, finansijama, usponima, padovima, ispunjenim, neispunjenim željama, strahovima, neustrašivim podvizima… svega tu ima i teško je razviti istinit film pun boja iz svih uglova posebno ako je naš pogled na zvezde iz nepromenjene žablje perspektive. Što kažu svako vidi drugačije, pa i dva čoveka koja sede na istoj klupi i obojica gledaju mokar asfalt pod nogama, jedan vidi samo baru, dok drugi ipak nazire zvezde i nebo.

Skoro sam gledala sliku na Fejsbuku dvoje mladih ljudi u dve životne faze, onaj fazon „nekad i sad”. Na jednoj njih dvoje ozarenih lica kada je krenula da se porodi sa prvim detetom i osmesi od uva do uva, a na drugoj njih dvoje, ista situacija kreće na porođaj sa drugim detetom ali nema tih bezbrižnih osmeha i ne blistaju beli zubići. Više neki skromni izrazi sreće sa dozom zabrinutosti, e upravo je to život koji nas neprestano uči i što više znamo sve smo zabrinutiji. Kada žena prođe jednom bosonoga kroz pakao i oseti najveći intenzitet bola koji čovek ikada može da oseti i preživi… s velikom dozom straha i samokontrole ulazi u isti užareni inferno, Danteov svet devet krugova preživljavanja, ponovo samo iz jednog razloga a verujem da je to saznanje da ovom svetu u amanet ostavlja najvredniji deo sebe, plod ljubavi za koji vredi ako treba i život rizikovati.

I tako od kićenja jelke dođoh do filozofije o životu, prirodi koja je sve regulisala sama i roditeljskoj ljubavi prema deci… Pričala sam i sa koleginicom kojoj sam se požalila da nisam kitila jelku, proganjala me je mala griža savesti ako sam im uskratila neke trenutke radosti ili lepih sećanja koja uvek vezujemo za te porodične praznike, ali kada mi je rekla da ni ona nije ukrasila jelku zbog prašine u kući koju veštačko drvo skuplja priznajem – laknulo mi je. Nisam jedina koja je ove godine ispratila staru godinu bez jelke i dočekala novu bez euforije, hrpe poklona i neostvarenih želja koje čekaju svoj red…

Foto: Đorđe Kojadinović

 

Poklone sam uredno kupila samo što ih nisam pakovala i nije mi cilj bio efekat iznenađenja, osim što sam iznenadila supruga skupim poklonom pa je poludeo. Dokaz da muškarci ne vole papreno skupe stvari ili vole da imaju uvid u ženin konto, kako god ipak je efenat iznenađenja nepredvidljiv – može da usreći ali i da naljuti…. zato transparentno uz umereni osmeh iščekivane sreće, skromnih očekivanja, s verom u Boga i čistog srca zakoračite u Novu 2023. godinu!

Od srede do srede pratite moje male životne priče koje kriju velike poruke i uspomene.

Moj muž kaže da sam nepredvidljiva i da nikako ne može da me ukroti i  nauči da racionalizujem potrošnju i život, a ja verujem da je upravo to razlog zašto me iz godine u godinu voli sve više. Sa mnom uvek neka nova avantura mora da se (is)fura…

Pozdravljam vas najsrdačnije i šaljem poljubac,

Milica A.

 


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .