Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Vaistinu!

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

 

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, Hristos se rodi! Vama, verujućima, srećan Božić! Neka Bog čuva vas i one koje volite. Svima ostalima neka su srećni zimski praznici nereligijskog karaktera. Kad se pogleda kroz prozor, reklo bi se da je ovakva januarska čestitka potpuno promašena. Sunce sija, nema snega ni leda, nema podloge za zimske čarolije tipa grudvanja i sankanja. Sneško gos’n Belić je u izbeglištvu.




Kao da se majka priroda trudi da nam pomogne u situaciji kada su energenti veoma skupi i sve teže dostupni, kada je grejanje postalo teška glavobolja svima kojima je neophodno. Koliko smo joj mi u tome pomogli stvaranjem efekta staklene bašte i zagađivanjem vazduha, zemlje i vode, evo, nisam pametan. Time se bave neki stručnjaci. Ja, kao laik, mogu samo da budem siguran da se svojski trudimo, zapinjemo iz petnih žila, upiremo svakodnevno i na svim poljima, na kolektivnom i pojedinačnom nivou. Svaki dobronameran građanin, što bi rekao čika Sloba, može da vidi naš trud. Po gomilama plastike u rekama i jezerima, po divljim deponijama, po dimčugama iz fabričkih dimnjaka bez odgovarajućih filtera, iz auspuha, odžaka…

Danas je, dakle, najveći hrišćanski praznik, dan rođenja Isusovog, sina Božijeg, koji je, pre skoro dve hiljade godina, teško stradao na krstu u ime svih nas. Autor ovih redova je, smatra, blagosloven i povlašćen jer je rođen istog datuma, pre pedeset četiri godine, kao sin Gojka i Olge. Uglavnom je stradao u svoje ime i svojom zaslugom. Kad je o Božiću reč, da li je taj sveti dan baš danas, kako smatramo mi Srbi i još neki, ili je bio pre dve nedelje, kako smatraju neki drugi, ko će ga znati?! Na kraju krajeva, važno je da postoje vera, sloga, lepe želje i ogromna energija miliona ljudi usmerena u istom pravcu, sa istim ciljem: da ljubav i mir vladaju svetom. To ne može da bude pogrešno u koji god dan da je smešteno. A trebalo bi da bude svakodnevno.

Da se svakog dana setimo rođaka i prijatelja, da im zaista, iz dubine duše, želimo sve najlepše. Da im se javimo, da ih pozovemo i kada nam ništa ne treba od njih. Da im pomognemo i kada ne zatraže pomoć. Da im se makar iskreno obradujemo kada ih slučajno sretnemo, da podelimo sa njima osmeh, zagrljaj i koju reč. Da ne čekamo praznike da ih, dok se dosađujemo u neradu, zaspemo cirkularnim sličicama-čestitkama na društvenim mrežama, već da im pošaljemo poruku kada je uopšte ne očekuju, bar jedno obično “kako si”. Da probamo? Nije teško.

Da probamo i da ne budemo sebični, da obratimo pažnju na druge i njihove potrebe. Da krenemo od sitnica. Da ne zauzimamo više mesta na parkingu ili u prevozu nego što nam je neophodno. Da propustimo stariju osobu ili trudnicu preko reda. Da ne razbacujemo pešake na pešačkom prelazu kao kegle u kuglani. Da pomognemo nemoćnom da pređe ulicu. I tako dalje, i tako dalje, ima toga mnogo, bezmalo beskonačno, jer upravo sitnice čine život. A on, eto, nije beskonačan, već je kratak i uglavnom mučan. Telo se potroši i svene. Neko ode i mlad. Kako je kome suđeno.

A duša je, duboko verujem, večna. Zbog nje treba da činimo dobra dela. Iz ljubavi. I da ne činimo loša. Svesno, voljno, a ne iz straha od Božije kazne. Jer, vera je ljubav. Obogaćivanje duše. Nisam religijski fanatik, nisam primer pravoslavca koji se pridržava svih pravila. To je činjenica kojom ne mogu da se ponosim, ali nisam ni previše zabrinut. Svestan sam da mnoga od njih postoje da bi loše ljude držala u strahu i kako-tako ih sprečavala da čine ružne stvari. Jer, da su svi ljudi dobri, ne bi postojalo, niti bi nam bilo potrebno, deset zapovesti. Ne bi nam bila potrebna ni jedna jedina. Ne bi postojala pretnja paklom i večitim mukama na onom svetu. Nije to zbog onog sveta. Zbog ovog je.

Zato, dok smo na ovom svetu, trudimo se da budemo ne savršeni, ne sveti, jer je to nedostižno, već ispravni, od koristi i sebi i drugima. Jednostavno je. Uzmimo što nam se poklanja, bezuslovno, i poklonimo što možemo, bezuslovno. Vratimo dugove na vreme, platimo pošteno ono što trošimo. Naplatimo koliko treba ono što smo uradili, ne uzmimo više nego što nam sleduje. Ne dajmo svoje, ne otimajmo tuđe. Ne dajmo na sebe, ne nasrćimo na drugoga. Gledajmo pažljivo druge, ali i sebe u ogledalu. Budimo svesni onoga što jesmo, trudimo se da napredujemo. Da budemo dobri ljudi. Vaistinu!

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .