MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Često pomislim da su ljudi koji nemaju društvene mreže mnogo srećniji od nas koji ih imamo. Ne mislim to zato što nam društvene mreže oduzimaju previše vremena, jer ja konkretno nisam toliko “navučena” na njih, vrlo lako i uspešno godinama uspevam da vremenski ograničim svoje prisustvo na njima. Niti mislim da je to zato što nam društvene mreže nameću određene standarde lepote i načina življenja koji neki slepo slede.
Mislim da su ljudi koji nemaju društvene mreže mnogo srećniji od nas koji ih imamo, jer do njih ne dolaze mnoge informacije koje do nas dolaze putem društvenih mreža. Zašto ne dolaze? Zato što se novinari ne bave tim informacijama. Zašto se njima ne bave? Zato što se boje da se nekome ne zamere? Vrlo moguće. Mediji tim informacijama počnu da se bave tek onda kada svi na društvenim mrežama krenemo da pišemo o tome. I to nije samo slučaj sa medijima, to je i slučaj sa institucijama.
Teatar na Brdu, privatno pozorište koje su osnovala “deca Čukarice”, odnosno glumci sa Čukarice je zatvoreno. To pozorište se nalazilo u objektu koji pripada opštini Čukarica i osim jednog bioskopa na celoj opštini to je bilo jedino mesto za kulturu. Teatru na Brdu je istekao ugovor sa opštinom Čukarica i umesto da dođe do produžetka ugovora, dolazi do raskida voljom opštine. Na društvenim mrežama masa ljudi i to ne samo mi Čukaričani već i ostali građani pozvali smo opštinu da objasni zašto gase pozorište, opština je sa zvaničnim saopštenjem o razlozima prekida ugovora izašla tek nakon mnogobrojnih poziva i poruka građana putem društvenih mreža.
Dakle, institucije i mediji uglavnom reaguju tek nakon podizanja mase na društvenim mrežama, ali dok se ta masa ne podigne na noge pored lepih slika vidimo i mnoge ružne. Te smo tako juče svi čitali na društvenim mrežama o slučaju sipanja droge u piće u klubu Ben Akiba. A tek nakon velike zainteresovanosti konzumenata društvenih mreža se oglasio i vlasnik kao odgovorno lice tog kluba.
Pre toga smo kroz društvene mreže saznali za grupno silovanje u ugostiteljskom objektu u Nišu, a pošto se to desilo u jeku novogodišnje euforije vest je prošla ispod radara, jer je tada mnogima bilo važnije da izveste javno mnjenje o stajlinzima estradnih zvezda u novogodišnjoj noći.
A u novogodišnjoj noći smo videli i da je splav počeo da tone. Prema zvaničnim informacijama na splavu je bilo dozvoljeno nešto više od 200 ljudi, a tada je bilo 700. Vlasnik je uhapšen, a splav i dalje tone.
Splav koji treba da pluta – tone. Ta vest nas nije iznenadila, jer kad već vozovi koji treba da budu u šinama nisu u njima, već iskaču iz njih, što bi nam ovo bilo čudno? Sad kad spomenuh vozove koji iskaču iz šina ne mogu da ne spomenem i njihove vagone sa opasnom i otrovnom hemijom koja nas truje dok se razliva nakon otkačinjanja vagona prilogom iskakanja voza iz šina.
Sad kad smo već kod trovanja tu je i vazduh koji nas truje. Aerozagađenje je tihi ubica, a naša zemlja je gotovo konstanto u zoni visokog zagađenja koje merne stanice tretiruju kao “opasan po život”, jer on i jeste opasan po život.
Pošto poslednja kolumna u prošloj godini nije bila ni malo lepa i laka, nadala sam se da ću u kolumni za prvu nedelju Nove godine pisati o lepim stvarima, međutim nije tako.
Doduše, mogla sam da pišem o spektakularnom novogodišnjem vatrometu u Beogradu na vodi, ali mislim da je važnije da pišem o ovim ni malo lepim stvarima, jer na žalost samo ukazujući na problem možemo isti i da rešimo. Javno pričajući o problemima možemo da nateramo institucije da se tim problemima pozabave.
Priznaću, nadam se da ćemo kao država i društvo u ovoj godini imati manje problema, mada sam početak godine to ne obećava.
Kraj prethodne godine bio je pun problema, a niz se nastavio i u novoj godini.
Vozovi iskaču iz šina i truju ljude, a ljude truje i aerozagađenje. Silovanja su sve češća, ali i ubistva. Sigurna kuća nije sigurna, jer dođe muž pa ubije ženu u njoj. Kultura se bori da o(p)stane tu gde jeste, baš kao i splav koji se bori da ostane na vodi, iako ga preopterećenje vuče u vodu. Dakle, godina je nova, a u njoj ipak ništa novo, sve je staro i ništa nas ne može iznenaditi. U stvari, može. Iznenadilo bi nas da institucije na vreme rešavaju probleme, a ne tek kada konzumenti društvenih mreža počnu da ukazuju na njih.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar