MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Večeras ispraćamo Staru i dočekujemo Novu godinu. Iskreno, nisam siguran da li se Stara piše velikim slovom, ali neka bude ravnopravna sa Novom. Jer, za ovu na isteku znamo kakva je bila, a za onu nastupajuću pojma nemamo kakva će biti, pa je nekako red da ih jednako poštujemo. Lično, dugo već ne osećam nikakvu euforiju u ovo doba godine i smatram da će mi 1. januar biti isti kao 31. decembar. Jedna godina više iza mene, jedna manje ispred.
U Deda Mraza sam odavno prestao da verujem, ne nadam se da će da mi donese paketić. A nekako je i demode sa onim sankama punim šarenih zavežljaja, koje vuku irvasi sa crvenim nosićima. Sada su u modi neki mnogo manji paketići, koji mogu lako da se sakriju u tajnim pregradama kola koja nemaju zapregu nego ih guraju metalne mašine u koje su upregnuti neki silni, nevidljivi konji. I sam Deda Mraz je out, debeo, rumen, nasmejan, vedar, dobrodušan i dobrodašan… In su mršavi ili nabildovani, bledi, namršteni, opasni, sebični, beskrupulozni…
I Deda Mrazovi paketići su nekako bljak. Velike, šarene kese, čokoladice, keksići, bombone, lizalice, napolitanke, poneka igračka ili slikovnica… Obraduje se dete nakratko, jedva da sadržaj izdrži do kraja praznika. Dejstvo – ništa posebno. A moderni paketići su ekološki, sa jako malo ambalaže, i sadrže tek pomalo praška ili neke pilulice. Koriste se lako. Nešto se ušmrče, nešto se proguta, nešto se ušprica u venu. A deluju čudesno. Konzumenti se uglavnom smeju, raduju, igraju i skaču do iznemoglosti, toliko da ih često nađu beživotne po kućama, ulazima, ulicama…
A i sebičan je taj Deda Mraz. Samo on da nosi poklone i da širi radost po svetu. Samo on, jedan jedini, egoista matori. Savremeni raznosači paketića nisu tako zadrti. Ima ih mnogo, lepo se druže i dele posao. Ako i dođe do nekog nesporazuma oko područja raspodele, oni to brzo reše. Neko bude upucan ili izboden, neko odleti u vazduh i gotovo. Čuo sam da među njima niko nije diskriminisan, samo ako želi da se uključi u akciju. Otud pored zvaničnih kriminalaca, krupnih i sitnih, kojima je podela paketića u opisu posla, u biznis zaluta i poneki policajac, vojnik, medicinar, prosvetar ili drugi državni službenik, a bogme i pop. Divota!
Nego, kakva nam je bila 2022. godina? Na njenom dočeku, kao i obično, grlili smo se i ljubili uz najlepše želje, donekle rasterećeni od korone i preporuka o držanju socijalne distance. No, već u februaru smo videli da stvari neće ići glatko. Jednu katastrofu zamenila je druga. Počeo je strašan sukob između dva bratska naroda na istoku Evrope, zbog ko zna čijih i kakvih interesa. Život se promenio ne samo njima već čitavom svetu, za tili čas. Cene energenata su otišle u nebo, a sa njima i svega ostalog: hrane, lekova, odeće, usluga, pa i knjiga. Standard je oboren svima, inflacija je postala normalna čak i u zemljama u kojima se maltene nije znalo šta je to.
Taj rat traje duže nego što se prognoziralo i očekivalo, uz mnogo više žrtava i razaranja. Svakodnevno se govori o nekakvim pregovorima i okončanju vojnih dejstava, ali se ne vidi nikakav pomak u tom pravcu. Ne vidi se ni neki bitan pomak na liniji fronta, tek poneki kilometar, neko selo ili grad. Niti napreduju Rusi niti Ukrajinci. A crne vreće i metalni sanduci se uporno pune i jednima i drugima. U nekim su tela, u nekima su delovi koje su ratni drugovi uspeli da skupe.
Taj rat je zasenio sve drugo, i lepo i ružno. Svima nam je doneo strah od upotrebe nuklearnog oružja i direktnog sukoba najvećih sila, što bi verovatno bio početak kraja civilizacije kakvu poznajemo. Ne sumnjam da pravi vladari sveta imaju rešenje za ovu situaciju, sebi na korist, kao i obično. To će nam pokazati sledeća, ako ne čak i neka kasnija godina.
I, kakva će nam onda biti 2023? Možemo samo da se nadamo da će ludilo da stane i da će život kako-tako da nam se vrati u normalu, da se posvetimo sami sebi i svojim bližnjima, stvarima koje volimo i koje nam ispunjavaju dušu. Možemo da pojedemo i popijemo ono što smo pripremili za doček i praznične dane, po mogućstvu bez preterivanja. Možemo da poštedimo okolinu od upotrebe petardi i druge pirotehnike, ili bar da ih koristimo uz maksimalan oprez i tamo gde nećemo da ugrožavamo decu, starije osobe i životinje. Možemo, naravno, opet da se izljubimo, čestitamo jedni drugima prelazak iz jedne u drugu godinu, poželimo sve najbolje i da, u sitne sate ili u zoru, odemo na počinak, tog 1. januara. Koji će biti isti kao 31. decembar.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar