MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Aleksandar Tirnanić je pisao kolumne “Tir(n)anija” i davnih dana je napisao jednu koja je nosila naziv “Samo prazna obećanja” i u svom maniru je u toj kolumni pisao o Kosovu i Metohiji.
Njegov naslov ću i ja iskoristiti za ovu kolumnu koja će biti posvećena Kosovu i Metohiji, trenutnoj situaciji i samo praznim obećanjima koja nam se nude.
Dakle, trenutno su naši ljudi na barikadama. I to traje već nedeljama.
Novinari izveštači kažu da je situacija mirna, mada se čuju sirene.
Pripadnici KFOR-a i ROSU-a su na ulicama Kosova i Metohije.
Naša vojska je u blizini granice i borbena gotovost je podignuta na najviši nivo.
Patrijarhu je zabranjen ulazak na teritoriju Kosova i Metohije. Studenti ne mogu da studiraju. Deca da se obrazuju. Mnogo toga je našim građanima zabranjeno.
Situacija je neizvesna. Izlišno bi bilo da govorim zašto je to tako. Svi znamo. Ovo nije prvi put da je naš narod na barikadama. Ovo nije prvi put da su tenzije na Kosovu i Metohiji.
Pišući o situaciji na Kosovu i Metohiji ne mogu, a da ne budem subjektivna. Zato neću ja da kažem kako vidim ovu situaciju, da ne bi bilo da sam pristrasna, samo ću se složiti sa onim što je nemački novinar rekao kada je opisivao trenutnu situaciju na Kosovu i Metohiji, a rekao je da je situacija na Kosovu i Metohiji “izuzetno opasna situacija”.
Takva je situacija danas, ali je takva situacija i prethodnih 30 godina. Tako bar kaže moj tata, a tako kaže i Tirnanić u svojoj kolumni. Već više od 30 godina situacija na Kosovu i Metohiji je neizvesna, sukob je eskalirao odavno, vatra je bila otvorena i ranije na naš narod, oružani sukob bi mogao i sada da se ponovi.
Ljudi žive u strahu, odnosno oni koji su ostali žive u strahu, oni drugi koji su uspeli za lep novac da prodaju svoje i da dođu u Beograd ne žive u strahu. Za te ljude Kosovo i Metohija odavno nije deo Srbije. Ali zato za one ljude koji žive dole i za nas koji znamo istoriju i koji znamo šta je Kosovo i Metohija, znamo i da će Kosovo i Metohija uvek biti deo Srbije.
A što se tiče praznih obećanja – strani zvaničnici koji kroz pregovore sa našim i albanskim zvaničnicima nude Srbiji i Srbima na Kosovu i Metohiji samo prazna obećanja godinama i decenijama ne shvataju da cela teritorija Kosova i Metohije pripada nama, Srbiji, ne želimo da ga predamo, ne želimo da ga cepamo i delimo, ne želimo da predamo teritoriju južno od Ibra, niti sever Kosova i Metohije.
Naša sveta zemlja je Kosovo i Metohija. To je naša zemlja.
Pesma kaže “biće rata kažu svi”, a to danas čini mi se da svi govore zbog pune borbene pripravnosti vojske i policije Srbije. Ja se ipak nadam i molim da rata ne bude baš kao što kaže i Balašević u onoj svojoj pesmi:
“Samo da rata ne bude, ludila među ljudima,
veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima
i svakoj bajci naude – da rata ne bude!”
Rat ne bi doneo ništa dobro. U ratu bi stradali ljudi, naši i njihovi. Majke bi se zavile u crno. Zašto je to potrebno? Zašto ratovi moraju da se odigravaju? Zašto ništa ne može da se reši rečima, pregovorima, dogovorima, sporazumima?
Mi smo previše propatili i previše ljudskih života u ratovima izgubili. Rat se sada vodi i na istoku, između Ukrajine i Rusije. Neki će reći da je to tamo negde daleko tuđ problem, ali to nije daleko. Ne samo da geografski i prostorno nije daleko, već i taj rat itekako utiče na sve nas.
Još jedan rat započinjati bilo bi suludo. U tom ratu bismo svi stradali, neki bi živote svoje ostavili u rovu, porodice bi bile razorene. Zemlja bi nam ponovo bila razorena, a još se nije ni oporavila od bombardovanja. Na stranu to što nam vojna moć nije jaka. Na stranu to što ne bismo imali podršku Evrope, zapada i sveta. Na stranu stavimo sve te činjenice, jer one nisu važne. Jedino što je važno jeste sačuvati ljudske živote.
Nadam se da će se situacija na Kosovu i Metohiji smiriti, nadam se da će ishod svega toga biti dobar po Srbiju i naš narod.
Godina se primakla kraju i umesto da pišem o prazničnoj euforiji ja pišem sa ogromnom knedlom u grlu dok suze kvase tastaturu o nemilim događajima na Kosovu i Metohiji. Nadam se da će ova “izuzetno opasna situacija” ostati u ovoj godini i da će naredna godina doneti blagostanje, mir i stabilnost svakom našem čoveku i celoj našoj zemlji, a pogotovo našem srcu zemlje – Kosovu i Metohiji.
Arno Gujon je francuski i srpski humanista, osnivač i direktor francuske nevladine organizacije “Solidarnost za Kosovo” i vršilac dužnosti direktora Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u region”. Ukratko – Arno Gujon je čovek koji voli našu zemlju. U jednoj emisiji je rekao da bi trebalo da se pozdravljamo sa “dogodine u Prizrenu!”, jer su se tako pozdravljali Jevreji – “dogodine u Jerusalimu” i tako su sačuvali svoj zavet, te bismo i mi tim pozdravom sačuvali zavet koji nam je u srcima, a to je zavet da ćemo da čuvamo Kosovo i Metohiju, jer je ono naše i u srcu svakog od nas.
Zato, za kraj, pozdravljam vas sa rečenicom – dogodine u Prizrenu!
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar