Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Odlazi circus…

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

 

Posle mesec dana, najveća svetska fudbalska smotra bliži se kraju. Čini mi se da je organizovana prilično uspešno, iako je vreme održavanja bilo neuobičajeno. Bubamara je, makar privremeno, bacila u senku ratove, izbeglice, migrante, inflaciju, nestašice… U nedelju će biti odigrano veliko finale. Od ponedeljka će sve biti po starom.




Svet će dobiti novog svetskog prvaka ali to, ipak, neće biti nova zemlja na listi šampiona, jer su Marokanci i Hrvati izgubili polufinalne mečeve i šansu da se kući vrate s peharom u rukama. Titutlu će osvojiti Gaučosi (Argentinci) ili Galski petlovi (Francuzi), koji su već bili prvaci, po dva puta. Na zapadu, dakle, ništa novo. Za istoriju ovog sporta, rekao bih, najlepše bi, nekako romantično, filmski, bilo da je prvak postala reprezentacija Maroka, kao prva selekcija iz Afrike. No, oni su već učinili dovoljno i samim plasmanom među najbolje četiri ekipe turnira, što nikome pre sa Crnog kontinenta nije pošlo za nogom. Pokazali su da mali još kako mogu protiv velikih, samo ako imaju dovoljno srca i želje. Makar u sportu. Makar ako sudije manje utiču na igru i rezultat, da ne kažem manje kradu, a sve zahvaljujući VAR tehnologiji (video-pomoć za delioce pravde na terenu, koja zaista smanjuje mogućnost varanja, zatvaranja očiju ili gledanja kroz prste). Što se moje malenkosti tiče, Maroko je moralni pobednik ovog svetskog šapionata.

Međutim, fudbal, izgleda, ne može bez ružnih stvari u vezi sa navijačima. Ako to nije slučaj na tribinama, onda je na ulicama. Posle polufinalnog duela između Francuske i Maroka, čiji rezultat uopšte nije bitan za nastavak ove pričice jer verujem da bi se isto desilo bez obzira na ishod, došlo je do slavlja, tugovanja i nemira širom Francuske. Učestvovale su pristalice obe selekcije. U Monpeljeu, jedan trinaestogodišnji dečak imigrantskog porekla je, skidajući francusku zastavu sa nekog automobila, smrtno stradao pošto ga je uplašeni vozač pregazio kolima pokušavajući da pobegne iz gužve.

Ovde moram da pređem sa travnatog na drugi teren: politički. Onaj prvi je klizav po kiši ili snegu, ovaj drugi uvek. Elem, u Francuskoj i širom Evrope žive milioni stanovnika koji su poreklom iz Afrike i Azije, uglavnom iz bivših kolonija koje su nekadašnje (mnoge su i sadašnje) evropske sile dugo, dugo izrabljivale (ako to ne čine i dalje). Ti ljudi su manje ili više prihvaćeni kao ravnopravni u zemljama u koje su došli. Vidimo to po njihovim sportskim klubovima i, naročito, nacionalnim selekcijama, koje su odavno izgubile svoj prvobitni izgled. Pripadnici matičnih naroda polako postaju manjina u svojim reprezentacijama. Kada se posmatra iz tog ugla, čini se da je sa položajem imigranata sve u redu, da im je omogućeno da se visoko popnu na društvenoj lestvici.

Ali, da li je zaista tako? Ako jeste, otkud nezadovoljstvo i mržnja među tim ljudima, otkud bes koji stalno preti da eksplodira i izlije se na ulice kroz paljevine, rušenje, demoliranje automobila i prodavnica, sukobe sa organima reda? Ima, dakle, nešto trulo u državi… nekoj. Bez obzira na sve lepe priče o prihvatanju, domaćini posmatraju i uvek će posmatrati pridošlice kao bivše robove koji su se nekim čudom naselili u njihovim zemljama, oni će uvek za njih biti ljudi drugog, trećeg ili još nižeg reda. Došljaci su, pak, potpuno svesni te činjenice, iako naizgled normalno žive pokraj starosedelaca.

Pokraj… pored… jedni kraj drugih. To je, verujem, najpribližniji opis pravog stanja stvari. Oni ne žive zajedno, njihov suživot je privid. Oni koji znaju kako žive pripadnici tri naroda u Brčkom razumeće o čemu pričam. Zajedno su, ali nisu. E, otud dolazi do toga da usred Francuske neki klinac pokuša da skine francusku zastavu sa automobila tokom proslave plasmana fudbalske reprezentacije u finale svetskog kupa. Da nije u pitanju dete i smrtni ishod, pitanje je da li bismo čuli za ovaj događaj.

Ko zna koliko se nacionalno motivisanih incidenata svakodnevno dešava širom Evropske unije, a da se o njima ništa ne priča i ne piše? Koliko puta starosedeocima zasmeta prisustvo doseljenika? Koliko puta došljacima zasmeta obeležje zemlje-domaćina? Mi, Srbi, odlično znamo kako izgleda kada oni koji se nasele, čak i ilegalno, počnu da mašu tuđinskim, slobodno mogu reći i neprijateljskim zastavama. I znamo gde to vodi.

Da se vratim najvažnijoj sporednoj stvari na svetu: srećno finalistima, zasluženo su stigli do poslednje utakmice na šampionatu. Neka pobedi bolji, uz što više golova. Našoj reprezentaciji još jednom hvala što je učinila da budemo deo spektakla kakav svetsko fudbalsko prvenstvo jeste već skoro čitav vek. Odlazi circus…

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 


 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .