Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Kosovo je….

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

Počelo je davno, pre skoro šest i po vekova, onda kada su Srbi pokušali da odbrane državu od nadiruće muslimanske sile koja je krenula da pokori Evropu. Tada je Kosovo zlatno-krvavim slovima upisano ne u knjige, ne u istoriju, već u dušu srpskog naroda. U kosti koje su ostale rasute po bojnom polju. Bilo je u Srbalja bitaka i pre i posle Kosovskog boja, svakojakih, ali nijedna nije predstavljala takav slom, tako tragičan i nepopravljiv. Nikada se veća, dugotrajnija nesreća nije sručila na naš narod. Počelo je tada, traje i dan danas.




Zato se ime tog dela juga naše zemlje izgovara sa ponosom u glasu i jezom duž kičme. Zato je o njemu spevano toliko pesama. Napisano toliko priča. Istetovirano toliko tragova na koži. I pevaće se, pisati i tetovirati još, sve dok bude makar jednog da se zove Srbinom, šta god sa Kosovom bude bilo.

A biće svašta. I boleće mnogo. Toga smo, verujem, svi svesni. Ne zato što smo nešto krivi, što smo zaslužili, što su oni drugi pametniji i bolji. Ne. Nego zato što su pokvareni, besramni i bezobzirni. Što, ne zbog njihove snage nego jer im je tako dato, mogu da otimaju, siluju, ubijaju, naživo vade organe, a da im to niko ne zameri, sem ova šaka jada što nas ima. Da ih niko ne spreči, a ova šaka jada to ne može, jer je okovana. Po ko zna koji put, takozvani civilizovani zapadni svet nas je ostavio na milost i nemilost dušmanima. I ne samo to. Pomogao im je da dođu u nadmoćnu poziciju, stvorivši nakaznu paradržavu u kojoj ništa ne funkcioniše normalno. I učiniće sve da ona opstane i postane ono što je u začetku projektovano. A ona kako je nakrivo rođena, tako nakrivo i stoji. Ima naš narod onu izreku o pravljenju pite, koja je ovde sasvim primenjljiva.

Iz nekih svojih prljavih interesa, jer nikakvi drugi ne mogu da stoje iza ovakve tvorevine, zapadnjaci su nam oteli deo zemlje i ustupili je tuđinima. I sad je, kao, njihova. Samo još da mi potpišemo, jelte. E, pa, kad je njihova, eno im je, šta će im naš potpis?! Zarad “normalizacije odnosa putem uzajamnog priznanja”?! Šta će nama njihovo priznanje?! Njima treba naše, nama njihovo – jok!

Podržavaoci kosovske “nezavisnosti” kao jedan od argumenata ističu pravo građana da referendumom odlučuju o svojoj sudbini, sve do nivoa otcepljenja. U vezi sa tim, pitam se nešto, kad bi, recimo, u nekoj Crvcprcštrase, u Minhenu ili Salzburgu, Srbi, Turci ili neki treći kupili većinu objekata i odlučili da tamo osnuju svoju državicu, šta bi Švabe na to rekle? Da li bi i tada važili referendumi, većinsko stanovništvo i ostale baljezgarije? Naravno da ne bi. Jer i ne treba da važe! Državnost je daleko iznad pukog prebrojavanja broja stanovnika na određenom području i njihove volje da svoju imovinu “prenesu” u drugu zemlju. Kupovinom nekretnina ostvaruje se lično vlasničko pravo, ne dobija se pravo na stvaranje nove države, koliko god velika bila kupljena teritorija. Nije to kao kad je ruski car prodao Aljasku Amerikancima. Spajanjem velikog broja privatnih parcela ne može se dobiti nov međunarodni subjekat. U suprotnom, da se našalim i da ne zamere Kinezi, oni će u dogledno vreme moći da kupe pola sveta i da svuda organizuju referendum o samostalnosti.

Ne tako davno, širom Kosova su se pripadnici većinskog stanovništva penjali na krovove srpskih hramova i lomili krstove. Danas, na krovove, ali svojih kuća, penju se srpski domaćini, ne bi li umilostivili silnike i sačuvali svoju teškim radom stečenu imovinu. Kosovom su tekle i teku srpske suze, pa pošto je i to malo, sada teku i vino i rakija. Gde ima, tu se i prosipa. Pogaženi su svi sporazumi, sve povelje. Nad nedužnim i nenaoružanim narodom nadvija se pretnja nekakve specijalne policije. Jer, oni imaju samo mržnju i zlo i samo to mogu da prospu. I prosipaće. Mnogo. I dugo. Ali ne zauvek.

Srbi, i niko drugi nije, su Kosovo platili svojom krvlju. Mnogo puta. Vekovima. Njom je natopljeno sve što se iz kosovske zemlje vadi. Iz nje niče sve što se tamo na vetru ljulja. Zato je naše. Zato je sveto. Kuće, sela, gradove, crkve, manastire… sve mogu da otmu i sruše. Ljude mogu da terorišu, napadaju, ubijaju, zastraše i proteraju. Ali zemlju ne mogu da isperu. I da svi odande pod prisilom odemo, da ostanu sami ovi što srpsku nejač drže u žici kao stoku, priča neće biti gotova. Uzalud se tome nadaju. Vratićemo se! Sve i da se neko drzne i prevari da stavi izdajnički potpis na priznanje lažne države, biće uzalud. Ostaće naše! Jer, Kosovo je…

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .