MediaSfera
Imala sam priliku da razgovaram sa mnogim novinarima i jedini savet koji su imali da mi daju jeste “piši, pisanje se brusi i usavršava, moraš imati praksu”. Dakle, shvatila sam da je praksa važna. Moj fakultet mi nudi samo teorijsko znanje, osim par profesora koji na časovima vežbi simuliraju novinarsku redakciju.
Od novinara se traži da ima i teorijsko, ali i praktično znanje. Fakultet nudi teorijsko, a za praktično moramo sami da se snađemo. Na fakultetu imamo portal, radijsku emisiju koja se zapravo ne emituje na radiu već na YouTube, imamo i TV emisiju koja se takođe emituje na YouTube, imamo i štampani magazin koji se već dugo ne štampa i izlazi samo u elektronskoj formi. Imamo i obaveznu praksu u trećoj godini, obaveznu praksu koju moramo sami da nađemo, da idemo od vrata do vrata redakcija i da molimo da nas prime bar na dve nedelje i da popune formular da smo odradili praksu kod njih.
Ipak, u mojoj generaciji postoje kolege koje su takođe poput mene svesne značaja praktičnog znanja, te zato mi koji smo svesni toga već odavno to praktično znanje stičemo kroz prakse u medijima.
Ovo bi mogla da bude kolumna o novinarima bez prakse, jer ćemo mi, generacijski gledano, to zasigurno biti, ali će ovo ipak biti kolumna o raspadu sedme sile, odnosno o raspadu novinarstva.
Sad ćete reći – pa zar to nije isto? Novinarstvo će se raspasti kad vi novinari bez prakse počnete da radite.
Nije isto, jer se novinarstvo već raspalo.
Žao mi je što je tako i nadam se da ćemo mi, generacije koje dolaze to uspeti da promenimo. Možda sam ipak samo previše optimistična.
Neću sada da pišem zašto mislim da se novinarstvo raspalo, toga ste verovatno svesni i sami. Vidite i sami kako mediji danas izgledaju, vidite kakva pitanja postavljaju, vidite njihove sagovornike, vidite da ne rade u interesu javnosti.
To svi vidimo, i vi i ja.
Ono što vi ne vidite, videla sam ja, a to je potpuni raspad sedme sile.
Ovog meseca sam posetila veliki broj medija, što štampanih, što elektronskih. Videla sam njihove redakcije koje su u fazi raspadanja. Zgrade pune vlage, buđi i truleža. Stara stolarija. Prozori koji ne dihtuju. Pod je neravan i škripi. Loše osvetljenje. Užegao vazduh. Strah i nemoć se osećaju u tom užeglom vazduhu. Strah za svoju bezbednost, jer ti mediji stalno dobijaju pretnje. Nemoć da promene redakcijske uslove, jer rade druge, važnije, stvari, a to je postavljanje pitanja.
Mediji koje sam posetila nisu u rukama vlasti te zato tako i izgledaju, oni koji rade pod nečijom kontrolom imaju mnogo bolje, savremenije i daleko lepše redakcije i uslove za rad.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar